Stvaranje glasila Republika

Dospeo sam i do dekana Marije Bogdanović, koleginice iz nekada burnih godina, koja mi je stvar jednostavno predočila: rizično je „mešati se u politiku“, do čega bi došlo ako budem govorio, s obzirom na to da imam reputaciju kao političar. Nešto slično rekli su mi i studenti iz rukovodstva njihovog pokreta. Nisam ulazio u raspravu o tome šta je loše u tome što sam ja umešan u politiku i u kakve rizike bi njih uvalio.

Zbunjen, postiđeno sam se povukao. Ni sada ne želim da se pravdam. Samo podsećam da je sintagma „mešanje u politiku“ česta u svakidašnjoj upotrebi, sa snažnim etičkim i estetskim nabojem. Ne znam nikoga ko je hvalio „mešanje“, a upoznao sam i mnoge koji se zaklinju u „nemešanje“, kao da time pribavljaju neospornu čast i privlačnost svom liku. Nemam dovoljno znanja a ni iskustva da o tome podrobnije raspravljam, a sada mi i vreme nedostaje. Rekao bih samo da pod politikom ne podrazumevam samo vlast i vladanje, mada ni to ne smatram da je samo po sebi negativno, nego i javno delovanje koje proizvodi političku zajednicu, što, takođe, nije samo po sebi pozitivna vrednost. I jedno i drugo podleže kritičkom rasuđivanju na osnovu argumenata i činjenica, umesto prepuštanja olakom etiketiranju. Tako sam, verujem, postupao i pri prebiranju po svom sećanju.

Za procenu moga političkog stanovišta i praktičkog političkog delovanja ne može se mimoići više od dvadeset godina uređivanja lista Republika i pisanja u njoj. Obradovalo me je kada su se, u Zagrebu, pojavili prvi brojevi, već od marta 1989, kao bilten UJDI-ja. Kada je najavljena ranije već pominjana „hibernacija“ preuzeo sam, kao predsednik beogradskog ogranka, da u Beogradu izdajemo još neregistrovano glasilo. Tako je objavljeno oko 15 brojeva. A kada se okupilo i nekoliko iskusnih novinara, među njima je i doajen <I>Politike<I> Dragoš Ivanović, spremali smo se za zvaničnu registraciju lista. Sticajem okolnosti, tada, početkom 1992, ministar za informisanje je bio moj kolega još iz gimnazije, pesnik Petar Žebeljan, koji je po normalnoj proceduri odobrio upis lista, kao dvonedeljnika, u službeni registar. Bez ikakvih natezanja smo, kao grupa građana-izdavača, formulisali osnovnu programsku platformu, u skladu s postojećim nazivom lista.

Uz glavu lista da je on „glasilo samooslobađanja građana“ i da je „protiv stihije straha, mržnje i nasilja“. To je suština našeg poimanja, jedno „za“ i jedno „protiv“ čine celinu: respublica. Izabran je Savet lista: Aleksandar Nenadović, Dušan Makavejev, Mirko Tepavac, Mirko Simić, Konstantin Obradović i Milan Šahović. Za glavnog urednika smo izabrali Ljubišu Rajića, ja sam dobio ulogu odgovornog urednika; likovnu opremu je radio Nikola Džafo. Minimalna sredstva su obezbeđena iz humanitarne pomoći, GSS je finansirao štampanje svojih dokumenata, a bilo je i pojedinačnih donacija (Tibor Varadi, Miodrag Milić, Danica Popović, Mihailo Ristić, Vidosav Anđelković, Branko Milanović i dr.). Knjigovođa je bila Mileva Mandić, izbeglica iz Vukovara. Svi računi su bili blagovremeno kontrolisani i overeni. U prvo vreme u pripremi za štampu pomagala nam je redakcija lista Vreme, a potom je taj posao preuzela moja ćerka Nina, koja je prošla složenu obuku kod profesora Akademije za primenjene umetnosti i poznatih stručnjaka-grafičara: Dragana Kažića, Stjepana Filekija i Ilije Kneževića. Pakovanje i distribuciju a kasnije i elektronsku obradu organizovao je moj sin Rastko koji je vremenom stekao solidno znanje u rukovanju savremenom elektronskom tehnikom i opremom.

Nastavlja se