Stvarne i imaginarne granice Starog kontinenta

Gde počinje, gde je kraj Evrope? Zašto, na primer, Sibir ne pripada Evropi, mada ga naseljavaju Evropljani, koji razmišljaju i žive kao i ostali Evropljani? Gde se završavaju granice Evrope na jugu kod zajednice naroda Rusije? Gde je granica na Atlantiku? Koja ostrva su Evropa, a koja ne i zašto nisu? Na tim sastancima postalo je jasno da se <I>Evropa<I> samo na površan način može definisati kao geografski pojam: Evropa se ne može definisati geografskim terminima, pošto je ona kulturološki i istorijski pojam.

Prethodno rečeno postaje očiglednije ukoliko krenemo da istražujemo izvore Evrope. Ko govori o izvorima Evrope, uobičajeno se poziva na Herodota, koji je prvi prepoznao Evropu kao geografski pojam, stoga je definiše:“Persijanci smatraju Aziju svojom kao i varvarske narode koji tamo žive, dok Evropu i grčki svet vide kao odvojenu zemlju“. Tu se ne govori o granicama, ali je jasno da su države koje danas čine nukleus Evrope bile van vidnog polja antičkog istoričara. Stvaranjem helenskih država i Rimske imperije stvoren je kontinent koji je osnova Evrope, ali je imao potpuno drugačije granice: radilo se o zemljama oko Mediterana, koje su zbog međusobnih kulturnih veza, saobraćaja i trgovine, sličnog političkog sistema, zaista činile pravi pravcati kontinent. Trijumfalni dolazak Islama u VII i početkom VIII veka načinio je granicu na Mediteranu, podelio ga je, da tako kažemo, na pola, tako da je sve ono što je do tada bilo jedan kontinent podeljeno na tri kontinenta: Aziju, Afriku i Evropu.

Menjanje antičkog sveta na Istoku prolazilo je mnogo sporije nego na Zapadu: Rimska imperija sa Konstantinopoljem kao centralnom tačkom odolevala je – iako je sve više bila na margini – sve do XV veka. Zapadni deo Mediterana već negde oko 700 godine više nije jedinstven kulturni prostor, a istovremeno se granice šire ka severu. <I>Limes<i> koji je do tada bio kontinentalna granica nestaje, i otvara se ka novim istorijskim prostorima, koji obuhvataju Galiju, Germaniju, Britaniju kao zemljama koje čine nukleus same po sebi, a ubrzano počinje i širenje ka Skandinaviji. U ovom procesu pomeranja granica idealni kontinuitet sa prethodnim mediteranskim kontinentom, gledajući geografski kroz različite termine, obezbeđen je gradnjom teologije istorije: u vezi sa knjigom Danilovom, smatrano je da je rimska imperija obnovljena i ojačana hrišćanskom verom kao poslednje i trajno kraljevstvo istorije sveta, stoga je definisana kao savez naroda i država koje će stvoriti trajni <I>Sacrum Imperium Romanum. <I>

Taj proces nove istorijske i kulturne identifikacije završen je u potpunosti pod vlašću Karla Velikog, i tu se ponovo pojavljuje staro ime Evropa u promenjenom značenju: ta reč je određivala carstvo Karla Velikog, a istovremeno je odražavala kontinuitet i novinu sa novim savezom država, tako da je predstavljala snagu nosioca budućnosti. Nosioca budućnosti zato što je shvatana kao kontinuitet dotadašnje istorije sveta i dodatno se ojačavala u onome što je večno.

Istina je da je pojam Evropa ponovo nestao nakon kraja karolinškog carstva, i da je ostao sačuvan samo u jeziku učenih ljudi. U jeziku naroda on se pojavljuje tek početkom moderne epohe, što je povezano sa opasnošću od Turaka, kao model samoidentifikacije, da bi se učvrstio u XVIII veku. Nezavisno od priče o samom terminu, osnivanje Franačkog kraljevstva kao Rimskog carstva koje nije nestalo i koje se ponovo rađa, označilo je odlučan korak ka onome što danas zovemo Evropa.

Naravno, ne smemo zaboraviti da postoji i drugi koren Evrope, ne samo onaj Zapadni. Rimsko carstvo, kao što smo rekli, opstajalo je kroz Vizantiju i borilo se protiv oluja migracija stanovništva i islamske invazije. Vizantija je sebe videla kao pravi Rim, tu carstvo, zapravo, nikada nije palo, što je dodatni razlog što se nastavljalo sa polaganjem prava na drugi deo carstva, zapadni. I Rimsko istočno carstvo se širilo ka severu, dolazeći među slovenske narode, tako da je stvoren sopstveni svet, grčko-rimski, koji se razlikuje od latinske Evrope liturgijom, drugačijom crkvenom hijerarhijom, različitim pismom, i odbacivanjem latinskog kao zajedničkog jezika.

Zasigurno, postoji dovoljno elemenata koji ih spajaju, koji od dva sveta mogu da načine jedan: na prvom mestu zajedničko je nasleđe Biblije i crkve prvog milenijuma, koje u oba slučaja počiva na korenima koji su van Evrope, u Palestini. Zajednička je ideja carstva, zajedničko je shvatanje suštine crkve kao i osnovnih ideja pravde i pravnih instrumenata. Pomenuo bih i monaštvo, koje je kroz velike tokove istorije ostalo osnovni nosilac, ne samo kulturnog kontinuiteta nego i osnovnih moralnih i duhovnih vrednosti, krajnjih orijentira ljudi, jer se radi o pre-političkoj i nad-političkoj snazi koja je bila nosilac ovih neophodnih uzdizanja.