Gradimir Gojer: Stvarnost bi mogla ponovo biti krvava

S obzirom da je u mojim godinama gotovo nepristojno govoriti „pro futuro“, ipak ću govoriti o onome što je bilo. Jer, neko mora i da svedoči.

***

Moje detinjstvo proticalo je u jednom veoma zanimljivom Mostaru. Moj rodni grad ostavio je veliki pečat na celi moj život, jer odrastati u tada sjajnom multinacionalnom kompozitu Mostara, koji je u Jugoslaviji, po relevantnim statistikama, imao 36% mešovitih brakova, bila je velika privilegija. Ono što se danas idealizira kao obrazac zajedničkog življenja nama, mostarskoj raji, bila je uobičajena svakodnevica.

***

Formirala me je Lacina (narodni heroj Hasan Zahirović Laca!) ulica u četvrti Carina. Rastao sam nedaleko od središnjeg mostarskog trga Musale, hotela Neretva, Titove vile i Carinskog mosta. Sjećam se svih Božića i Bajrama, Dvadeset devetih novembara, Prvih majeva. Živelo se skromno, ali sa nekim posebnim zanosom i nadom. Bez idealisanja tog doba ponosan sam na odrastanje uz stihove Alekse Šantića, prozu Svetozara Ćorovića, prisustvo Skendera Kulenovića, za dana njegovog življenja u gradu na Neretvi. Bilo je to i doba drugovanja sa Predragom Matvejevićem i soareja klavirskog karaktera sa njegovim ocem.

***

U moja sećanja dolaze i prvi izlasci na čuveni mostarski „Korzo“, odlasci do Starog mosta i u kujundžiluk, igranja sa drugarima na pesku reke Radobolje, baš na mestu gde se ona uliva u Neretvu.

***
Svi se iznenade kad saznaju da u mojoj biografiji nema čuvene mostarske gimnazije. Diplomirao sam u Arhitektonsko-tehničkoj školi, uporedo pohađao i Dramski studio u Narodnom pozorištu Mostar.

***

S radošću se sećam nastavnika srpskohrvatskog jezika Alije Pekušića, koji je podsticao moju sklonost ka pisanju. Družio sam se intenzivno s arhitektom i slikarom Ekremom Mocom Dizdarom. To je bilo vreme sjajnih mostarskih slikara Dobrivoja Bobe Samardžića, Mustafe Ice Voljevice, Vlade Puljića, Karla Afana de Rivere, Mirka Kujačića, Juse Nikšića, Cuce Stajčića, pesnika Miše Marića i mostarskih nostalgija Pere Zupca, koji nas je znao obradovati dovodeći sa sobom Miku Antića. To doba sam zapamtio kao izuzetno sretno i bezbrižno.

***

Radovala se moja generacija i fudbalskim čarolijama velikog igrača mostarskog „Veleža“ i reprezentativca Jugoslavije Muhameda Mujića, kao i rukometnim čudima igračica „Lokomotive“.

***

U Sarajevo me je sudbina dovela u pravi čas. Bilo je to doba procvata bh poezije, rok muzike, istinski velikih grafičara i slikara. Upisao sam komparativnu književnost, a nakon godinu dana, uporedo i studije multimedijske režije.

***

Sarajevo je tih godina bilo nekako najjugoslovenskiji grad, imao sam osećaj neke plemenite širine u gradu između Kozje Ćuprije i Ilidže. Iz doba mog fakultetskog školovanja posebno pamtim markantnog gospodina, našeg profesora helenistike, Slavka Leovca, profesora i velikog pisca Tvrtka Kulenovića, kojeg ću prvo naslediti na poziciji dramaturga, a potom i direktora Narodnog pozorišta Sarajevo, popularne Kuće na Obali… To Sarajevo imalo je kosmopolitsku dušu, koju je najtačnije detektovao veliki Zuko Džumhur.

***

Seminare na Filozofskom fakultetu smenjivali su odlasci na utakmice košarkaškog kluba „Bosna“, tadašnjeg klupskog šampiona Evrope.

***

Čini mi se da sam veoma lako i lagodno postajao režiser. Vodio nas je u klasi profesor Josip Lešić. Uvek je govorio: „Mogu vas naučiti kako da napravite cipelu, a ko će ukrasnu šnalu da stavi na nju, to je stvar vašeg individualnog talenta.“ Bio sam u klasi sa Mladenom Materićem, Ademirom Kenovićem i Batom Čengićem. Lakoći o kojoj govorim doprinelo je osećanje prostora i likovnosti koje sam poneo iz srednje škole. Već na četvrtoj godini studija režirao sam prvu profesionalnu režiju, po tekstu Mišela Gelderoda „Eskurijal“.

***

Studije svetske književnosti i komparativistike bile su u neku ruku kompatibilne sa studijima multimedijske režije. Družio sam se sa danas velikim bh slikarom Edom Numankadićem, a ostali su mi u nezaboravnim uspomenama susreti u Klubu Filozofskog fakulteta sa književnikom Oskarom Davičom i filozofima Abdulahom Šarčevićem, Dankom Grlićem i Kasimom Prohićem. Taj Klub Filozofskog fakulteta, čiji rad je moderirao pesnik Slobodan Blagojević bio nam je neka vrsta „paralelnog univerziteta“.

***

Trudio sam se da konsekventno zastupam svoje režisersko veruju od Sarajeva, Zenice, Tuzle, preko Splita, Bitole, Ohrida i Beograda. Nadam se da je moj stil ostao zapažen. Veliko bogatstvo predstavljali su susreti s različitim ansamblima, posebno sa glumačkim individualnostima.

***

Značajno je pomenuti i delovanje na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, gde sam vodio klasu teatarske režije i predavao teatarsku režiju i njenu istoriju, te pedagoški rad na odesku glume na Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta „Džemal Bijedić“ u Mostaru.

***

Kao direktor Poslovne zajednice profesionalnih pozorišta BiH praktično sam oblikovao Pozorišne igre profesionalnih pozorišta BiH, koje su tada ocenjivane kao jedan od najbolje organizovanih jugoslovenskih teatarskih festivala.

***

Predstave koje sam režirao bile su zastupljene na festivalima i smotrama širom Jugoslavije, a moja predstava „Alifakovac“ u produkciji Kamernog teatra 55 iz Sarajeva, donela mi je „Grand prix“ Mitellfesta u Čividale del Fjuri u Italiji.

***

To je doba koje pamtim i po drugovanjima sa beogradskim režiserom Petrom Zecom i velikim scenografima, akademikom Miodragom Tabačkim i Geroslavom Zarićem, pravim magičarima pozorničke likovnosti.

***

Moj režiserski angažman poslednjih sezona vezan je za režiranje Krležinih i Beketovih tekstova. Na pozornicama Sarajeva, Tuzle, Zenice i Beograda, režirao sam praktično kompletan opus hrasta jugoslovenske književnosti, a pokrenuo sam i festivalsku manifestaciju „Krleža, hotel Europa, Stari Grad“.

***

Na tragu tumačenja sjajne literature Radomira Konstantinovića, giganta književnosti dvadesetog veka, postavio sam Beketove komade i njegovu dramatiziranu prozu u Tuzli i Ohridu. Nisam slučajno pomenuo tvorca najbitnije knjige ovih prostora „Filosofije palanke“, jer je Konstantinović, kao i Miroslav Krleža, detektovao sve kulturne i političke neuralgije našeg vremena. Zato su mi njihova dela trajna preokupacija i inspiracija.

***

Žao mi je što do danas nisam režiserski oblikovao nijednu dramsku polifoniju Ljubomira Simovića jer, ako Srbija danas ima komparativnu prednost u odnosu na druge evropske kulture, onda je to blistavo delo akademika Simovića i kao pesnika i kao dramskog pisca.

***

U svom režiserskom opusu ponosan sam na činjenicu da sam godinama inscenirajući dela bosanskohercegovačkih dramskih pisaca Derviša Sušića, Nedžada Ibrišimovića, Irfana Horozovića, Zlatka Topčića, Ibrahima Kajana činio napore da se bh dramsko pismo snažnije pozicionira u savremenom književnom kosmosu.

***

Inače, prvi sam bosanskohercegovački režiser koji je prelazio entitetske granice, nesretno instalirane dejtonskim mirovnim sporazumom. Režirao sam na poziv Darka Cvijetića tri predstave u prijedorskom pozorištu: „Zločin i kaznu“ Dostojevskog, „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša i jednu vlastitu dramaturšku „montažu“ drama i proza Milorada Pavića, naslovljenu „Petkutin i Kalina“.

***

Moja iskustva sa nedramskim tekstovima u teatru iznedrila su osim pomenutog „Alifakovca“, nastalog po stihovima Džemaludina Latića iz zbirke poezije „Moj ummete“, i predstave na osnovu stihova Vilijema Šekspira, Miroslava Krleže, Jakše Fiamenga, Abdulaha Sidrana, Vaska Pope, Diane Burazer. Jednostavno, voleo sam režirati nedramske tekstove, posebno poeziju.

***

Proživeo sam možda najbitnije godine druge polovine dvadesetog veka, kad su literatura i teatar imali značajan uticaj na društvene promene. To je bilo doba uzleta režiserskog pozorišta.

***

Teško je bilo cenzurisati mislioce poput Georgija Para, Dejana Mijača, Dušana Jovanovića, Slobodana Unkovskog. Netalentovani su se oduvek vadili na cenzuru. Stvaralačkih sloboda je bilo, a cenzure, ponekad, rekao bih, uglavnom sporadično, više na filmu i retko u teatru.

***

Nažalost ja sam cenzuru osjetio nedavno. Postavio sam za produkciju Kulturnog centra iz Novog Pazara tekst talentovanog crnogorskog dramskog pisca Željka Vušurovića „Deportacija“, koji progovara o hudoj sudbini grupe bošnjačkih izbeglica iz BiH u Crnu Goru, koje je crnogorska vlast uhapsila i predala u ruke koljača Radovana Karadžića. Predstava u kojoj su participirali srbijanski, bh glumci i glumice i kosovski, predvođeni premoćnim bardom Enverom Petrovcijem, doživela je lep uspeh na premijeri, kao i na gostovanjima u Plavu, Podgorici, Sarajevu…

***

Zabranjena je u Baru. Akademik Šerbo Rastoder, koji je nakon premijere u Novom Pazaru izrazio pohvale svim elementima novopazarske „Deportacije“, želeo je kao čelni čovek saveta Islamskog centra u Baru da organizuje u sklopu jednog umetničkog programa gostovanje „Deportacije“.

***

Ni danas ne mogu da razumem kako su neki tamošnji Bošnjaci, perući biografije vrha crnogorske države, mogli da zabrane „Deportaciju“!? I ne samo to, nego su i smenili akademika Rastodera sa funkcije predsednika saveta.

***
Pisao sam nalogom svog unutrašnjeg vibrata, a to sam izražavao u žanrovskom obliku koji su diktirali moji motivi. Logično je da sam najdublja osećanja pokušavao da artikulišem kroz poetske zbirke.

***

Napisao sam libreto „Katarina, jedna bosanska fantazmagorija“, jer sam želeo da baletom progovorim o bosanskom srednjevekovlju i suptilnostima poslednje bosanske kraljice. Libreto za balet „Dubrovački kantuni“, stvarao sam slušajući bogati instrumentalni opus dubrovačkog kompozitora Đele Jusića, sa kojim sam imao najbolje razumevanje i saradnju.

***

Objavljivao sam u formi knjiga i ranije objavljivanu publicistiku, naročito političkog smera, da bih ostavio trag o kontinuitetima nacionalističkih politika u Bosni i Hercegovini.

***

Život je ipak pobedio smrt u Sarajevu pod opsadom! Mi koji smo proveli sve godine u opsednutom gradu možemo istinito i meritorno govoriti kako je to bilo. Masovni zločini su se dešavali pred mojim očima.

***

U trenutku pada granate na Markale našao sam se u delu pijace koji je natkriven. Neko me video. Dok sam stigao do svoje kancelarije u Kamernom teatru 55 proneo se glas Sarajevom da sam nastradao. Zazvonio mi je telefon i novinarka televizije me je pitala: „Da li je poginuo Gradimir Gojer?“ Javio sam se, ipak, sa ovoga, a ne sa onoga sveta.

***

Najveća vrednost su bili ljudi. Oni koji su bili dobri postali su u ratu još bolji. Loši ljudi su jednostavno ostali loši.

***

U ratu sam vodio Kamerni teatar 55 i taj period i u vlastitom, i u životu Kamernog teatra 55 – nazivam „herojskim dobom“. Napisao sam i u izdanju festivala MES objavio knjigu „Teatar pod opsadom“. Za svaku reč u toj teatrolološkoj knjizi jamčim da je tačna i verodostojna. Pojavile su se posle i neke lažne, maksimalno nedignitetne knjige o tom periodu.

***

Posle rata napravio sam dve predstave po tekstovima svedočanstvene proze „Dobri ljudi u vremenu zla“ Svetlane Broz. To je moj doprinos istini u vremenima ratnih i poratih laži, kao i predstave koje sam režirao za vreme rata u Kamernom.

***

Kao direktor Kamernog teatra 55 mislio sam i realizovao jedinstvene „Teatarske molitve za mir“, koje su održavane svake subote u 11 sati u galeriji Kamernog teatra 55. Na tim seansama upućujući molitve za mir „urbi et orbi“ (gradu i svetu) prizivali smo mir u Sarajevo.

***

Neko bi nešto rekao, neko otpevao, odsvirao ili odigrao. Molitve su plenile svojom demokratičnošću i otvorenošću. Poruke su upućivali pisci, domaćice, slikari, studenti, taksisti, ministri, policajci, doktori, pekari, generali, vatrogasci, mlekari… Jedan prijatelj mi je rekao da sam beležio ili snimao ono što sam izgovarao na Molitvama za mir bila bi to moja najbolja knjiga.

***

U Narodnom pozorištu Tuzla ostvario sam nekoliko svojih krunskih režija : Ibzen „Kad se mrtvi probudimo“, Alispahić „Hasanaginica“, Beket „Čekajući Godoa“, Krleža „Pijana noć 1918“ – ali jedna mi je predstava ostala u posebnom sećanju. Režirajući pitku ljubavnu priču, koju je Haris Silajdžić „skrojio “ po modelu „Švabice“, a koju je nazvao po protagonističkom liku „Hamdibeg“, nisam ni sanjao da ću s tom predstavom, u kojoj su zapažena glumačka ostvarenja izvajali Selma Alispahić, Zaim Muzaferija i Milenko Iliktarević dospeti čak do brodvejske pozornice u okviru nezaboravne američke turneje u šest država.

***
Vreme rata i posle njega je od svakog Bosanca i Hercegovca, pa i od mene, tražilo svaku vrstu angažmana da se zlo pobedi. Bio sam u vreme rata ministar bez portfelja u Vladi Republike BiH, koju je vodio dr Haris Silajdžić, kasnije ministar kulture i sporta u Vladi Kantona Sarajevo, dogradonačelnik Sarajeva, potpredsednik Gradskog vijeća Sarajeva. Imao sam i visoke stranačke funkcije u SDP BiH i u Stranci za BiH. Radio sam sve to u zanosu bh patriotizma.

***

Posle rata očekivao sam, kao i drugi Bosanci i Hercegovci, da će jačati sile kohezije, ali nacionalisti iz sva tri dominantna bh naroda pod kontrolom stranih mentora intenzivno rade na postizanju neostvarenih ratnih ciljeva; njihova režija je režija razgradnje BiH, a to nije predstava, nažalost, to je surova stvarnost koja bi ponovo mogla biti krvava!

***

Ne očekuje nas ništa dobro, ovo više nije kriza, bojim se da se nalazimo u predvorju novih ratnih sukoba. Sledi inferno iz kojeg mislim da se teško može naći izlaz. Izgleda da nam je upisana „danteovština in continuo“, jer na sceni u svetu je ponovo fašizam.

O SAGOVORNIKU

Gradimir Gojer je rođen u Mostaru 1951. Diplomirao je Komparativnu književnost sa teatrologijom i Teatarsku i radijsku režiju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Režirao je sto trideset predstava u teatrima BiH, Makedonije, Srbije i Hrvatske. Objavio je šezdeset dve knjige poezije, kritike, eseja, dramatizacija i adaptacija, baletnih libreta… Dobitnik je brojnih nagrada za režiju, književnost i društveni angažman: Hrvatsko glumište, Kočićevo pero, Grozdanin kikot, Večernjakov pečat… Nagrade antifašista Mostara, Nagrade za životno djelo Društva umjetnika Mostara, Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva, Nagrade Marko Kovačević… Redovni je član Akademije Balkanike Europeane iz Bukurešta.