Foto: Natalija JakovljevićDanas je položen venac na spomen-ploči žrtvama fašističkog terora u „Žutoj kući“ u Subotici gde je više stotina muškaraca i žena brutalno mučeno u periodu od 1941. do 1944. godine.
Od tada je pošlo osamdeset godina, a ovaj objekat je danas u funkciji Učiteljskog fakulteta na mađarskom jeziku.
Venac je položila poverenica Udruženja „Ženske studije i istraživanja“ Novi Sad, podružnica Subotica, Margareta Bašaragin, koja je rekla da polaganjem venca nastoje da čuvaju trajno sećanje na sve žrtve fašističkog terora.
Ona je podsetila da je 15. septembra 1941. godine ovde oformljena obaveštajna centrala nacističke okupatorske vlasti i da je počelo masovno hapšenje svih naših sugrađana i sugrađanki koji su se protivili tom režimu.
„Oni su ovde mučki isleđivani, mučeni, batinjani na najsurovije načine, od stavljanja rena na glave, koji im se slivao u oči, pa do stezanja polnih organa, batinjanja stopala, šutanja… Mnogi od njih su i preminuli usled surovih mučenja“, navodi Bašaragin.
Subotičanka, Ida Sabo, je zabeležila neka od sećanja gde navodi da se između dva svetska rata desio veliki štrajk seljaka i seljanki, kada je krenula jedna velika kolona iz Tavankuta, a na čelu kolone su bile žene.
„Policija nije znala šta sa njima da radi, jer im je bilo čudno da žene učestvuju u jednom ovakvom javnom dešavanju, pa ih nisu tukli. Međutim, 15-20 godina kasnije one su, kao i njihovi saborci, u ovoj kući izlagane torturi“, navodi Bašaragin.
Među svim zatvorenicama se nalazila i Lola Vol koja je 18. novembra obešena zajedno sa 14 svojih drugova, ispred zgrade današnjeg suda, a svedočenja o ovim dešavanjima zabeležila je subotička književnica Magda Simin Bošan.
Neka od mnogobrojnih mučenja je podelila i Subotičanka Lili Bek, koja je jedno od njih nazvala „ples medveda“.
„Zavezali su me na klupu i onda su me pendrecima lupali po tabanima, i kada im je to prestalo biti zanimljivo, jer su se sve vreme smejali, onda su me naterali da ustanem i da obujem cipele koje su mi naravno bile male zato što su mi stopala bila otečena. Onda su ih skinuli, pa su nožem sekli tabane i cedili isirenu krv, potom su pendrek postavili paralelno sa podom i ja sam to trebala da preskačem“, prenosi Bašaragin njena svedočenja.
Dodaje da antifašističko opredeljenje, koje su ove žrtve imale, ta neka solidarnost, ravnopravnost, vera u bolje sutra, je praksa koju i mi danas treba da živimo.
„To su neke vrednosti u kojima mi danas uživamo, pre svega u miru i slobodi, zahvaljujući njima“, kaže.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
