Snežana Maravić, foto: J. Patarčić“Ne možemo svakoj vrsti smetnje i invaliditeta prilagoditi baš sve na svetu, ali suština je u razumevanju i međusobnoj toleranciji”, kaže za Danas Snežana Maravić iz udruženja za podršku osobama sa psihofizičkim smetnjama “ZaJedno”.
Ovo subotičko udruženje postoji više od tri decenije i svake godine realizuje niz programskih aktivnosti za osobe sa psihofizičkim smetnjama od najranije pa do odrasle dobi.
U njihovom sedištu, biblioteci igračaka i igraonici “Abrakadabra”, roditeljima dece sa smetnjama u razvoju je na raspolaganju savetodavno-instruktorni rad, u okviru kojeg mogu da dobiju savete stručnjaka različitih profila o bilo kojem problemu koji ih muči, a jedan od značajnijih programa je i stimulacija razvoja dece sa smetnjama u razvoju kroz igrovne aktivnosti u inkluzivnim grupama za sve mališane predškolskog i ranoškolskog uzrasta.
“Mi smo pre 22 godine otvorili našu biblioteku igračaka s ciljem da bude inkluzivnog karaktera i da to zaista bude mesto gde se okupljaju roditelji i deca sa smetnjama i bez smetnji u razvoju. Bili smo prvi inkluzivni program u Subotici tog tipa i to smo zadržali do današnjeg dana. Kod nas dolaze roditelji i deca, ne znajući da smo udruženje i čime se bavimo kroz naše aktivnosti, da nemaju nikakve smetnje ili potrebe za podrškom, a to nam je važno i za jedne i za druge. Tu se inkluzivna kultura razvija i zapravo funkcioniše nenametnuto i spontano, gde odrastaju i igraju se deca sa smetnjama i bez smetnji u razvoju. To je nešto na šta smo ponosni”, kaže Snežana Maravić.
Poseban program podrške namenjen je mladima od 12 do 18 godina, sa kojima se u okviru kreativnih i edukativnih radionica radi na jačanju njihovih psihosocijalnih veština.
“Obilazimo ustanove kulture, posećujemo sportska dešavanja i razne manifestacije, ali ih isto tako učimo one životne stvari koje su njima najpotrebnije u tom uzrastu. Tinejdžeri generalno predstavljaju vrlo osetljivu grupu, a pogotovo kada su u pitanju tinejdžeri sa smetnjama u razvoju i oni u tom uzrastu treba da krenu da se socijalizuju, da izlaze u društvenu sredinu i mi ih upravo za to pripremamo. Radimo na veštinama koje su potrebne da sutra budu ravnopravni članovi ovog društva i da se zaista integrišu u društvenu sredinu”, objašnjava Maravić.
Ni odrasli članovi nisu zapostavljeni, pa se tako za njih organizuju radno okupacione aktivnosti, poput kulinarskih radionica, ali i radionica osamostaljivanja i radionica koje podrazumevaju snalaženje u socijalnoj sredini.
“To su traženje posla, zadržavanje posla, razgovor sa poslodavcem, konkurisanje na radna mesta, odnosno teme sa kojima se od punoletstva pa na dalje suočavaju u svakodnevnom životu. Naravno, ima mnogo kreativnih i rekreativnih radionica, jer su i oni veliki kreativci i vrlo često kažem kako imaju mnogo bogatiji društveni život od mene. Ne postoji ni jedna manifestacija, koncert ili dešavanje u gradu, a da se oni ne dogovore da odu i naš cilj jeste da ih osnažimo i ojačamo kroz grupni odlazak, ali je krajni cilj da oni sutra to sami urade. Dakle, da ne idu samo u organizovanim grupama, nego da ako vide neku predstavu koja im je interesantna, imaju dovoljno samopouzdanja da mogu otići i sami pogledati tu predstavu”, ističe naša sagovornica.
Sve navedene aktivnosti udruženje “ZaJedno” ove godine realizuje kroz projekat “Društvo bez barijera za osobe sa intelektualnim invaliditetom u Vojvodini”, uz podršku Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kada nema ovakvih projekata, barijerama sa kojima se osobe sa intelektualnim invaliditetom suočavaju u svakodnevnom životu pridaje se vrlo mali značaj, a one su tu, gotovo na svakom koraku.
“Mi smo kao društvo skloni tome da mislimo da smo postavljanjem rampi rešili barijere za osobe sa invaliditetom i možda smo skloniji da vršimo prilagođavanja za telesni invaliditet ili možda imamo više strpljenja i razumevanja ako je taj invaliditet vidljiv. Kada su u pitanju osobe sa intelektualnim invaliditetom, vrlo često se dešava da on na prvi pogled nije vidljiv i onda nailaze na probleme. Ako pogledate neka uputstva za snalaženje, taj tekst nije uprošćen da bi ga jedna osoba sa intelektualnim invaliditetom razumela i mogla da pročita. Ako pogledate uputstvo za pripremu bilo čega ili uputstvo bilo gde da odete, u SUP ili poštu, nije dovoljno jasno objašnjeno i prikazano tako da svaka osoba sa intelektualnim invaliditetom može da ga razume i sama obavi neke svakodnevne poslove koje mi obavljamo, a da ni ne primećujemo. To su barijere koje ne zahtevaju možda puno prilagođavanja, ali smo to nekako prevideli i time se niko ne bavi dovoljno i to se nigde ne spominje”, naglašava Snežana.
Kako bi ovakve i slične situacije olakšali i osobe sa intelektualnim invaliditetom učinili vidljivijim, udruženje “ZaJedno” je prošle godine bilo među prvim udruženjima u Srbiji u okviru kojeg su članovi inicirali nabavku zelenih trakica sa suncokretom, koji se koristi kao znak nevidljivog invaliditeta od 2016. godine, ali je to izazvalo podeljena mišljenja.
“Neki su bili stava da se vraćamo 20 godina unazad, a neki roditelji i odrasle osobe su rekle da, ako će mi to pomoći da odem u poštu i da skrenem pažnju da mi možda treba nešto ponoviti dva puta, onda ću je nositi, jer će mi olakšati svakodnevni život. Ako već neko, uslovno rečeno, želi da se obeleži, onda zamislite s čim se susreće svakodnevno i kolike su te teškoće da se nešto uradi. S druge strane, bilo je i onih koji su bili protiv, i u pravu su i jedni i drugi kada sve sagledate, ali bi bilo idealno da smo u današnje vreme dovoljno senzibilisano društvo pa da nam ne treba nikakav signal, da niko ne mora da nosi beli štap, neku oznaku ili traku, već da imamo dovoljno razumevanja i tolerancije, i da budemo takvo društvo da ovi projekti nisu uopšte potrebni”, poručuje Snežana Maravić.
Udruženje kao baza za sve članove
Kroz aktivnosti Udruženja “ZaJedno” na nedeljnom nivou prođe oko 200 članova svih uzrasta, a koliko im to znači, dovoljno govori da i danas predstavljaju “bazu” mnogima koji su prošli kroz sve programe, od najranije pa do odrasle dobi.
“Mnogi od njih su se zaposlili, formirali porodice, ali mi ostajemo njihova baza, negde gde znaju da mogu da se obrate za bilo šta. Odu oni i u druge gradove, presele se, ali nema šanse da dođu u Suboticu i ne dođu kod nas. Mislim da im je jako značajan taj vid neformalne podrške, jer ovde mogu da ispolje sebe i budu ono što jesu, imaju dovoljno prostora za to da ih negujemo kao ličnosti i da im razvijamo one životne kapacitete da budu samostalni”, kaže Snežana Maravić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
