Sud rešava spor, ali ne i problem

Uloga medijatora nije da donosi odluku ili nameće rešenje, već da stranama u sporu pomogne da same dođu do rešenja. To je velika prednost medijacije u odnosu na sudski ili arbitražni postupak, kaže za Danas Blažo Nedić, predsednik Nacionalnog udruženja medijatora Srbije (NUMS), objašnjavajući specifičnosti postupka medijacije. Iako bi masovnija primena ovog načina rešavanja sporova rasteretila sudove i korisnicima drastično smanjila troškove, za nju se još uvek odlučuje mali broj ljudi.

* Koje vrste sporova su prikladne za medijaciju?

– U principu su sve vrste sporova pogodne. Zakon o posredovanju u rešavanju sporova akcenat stavlja na imovinsko-pravnim sporovima, privrednim, porodičnim sporovima i sporovima u oblasti radnog prava, zato što u njima postoji dugotrajan odnos između strana. To mogu da budu razvedeni parovi koji dele imovinu ili imaju decu, privredni subjekti sa višegodišnjim poslovnim odnosom ili komšije. Jedna od najvećih prednosti medijacije je što omogućava stranama u sporu da poprave ili unaprede međusobni odnos. Uzmimo primer komšija koji se spore oko međe ili ograde. Podnese se tužba sudu, angažuju se advokati, veštaci, na prvostepene presude se podnose žalbe… Na kraju, posle nekoliko godina, sud donese presudu u korist jedne strane, dok onaj koji je izgubio mora da pomeri ogradu i plati sudske troškove. Ali kakav će odnos tih komšija ostati nakon spora? Presuda rešava spor, ali ne rešava problem. Ti ljudi će nakon presude ostati neprijatelji.

* Kakvo pravno dejstvo proizvode sporazumi koji se zaključuju nakon postupka medijacije?

– Po našem zakonu, sporazum koji se zaključi nakon medijacije ima snagu ugovora ili vansudskog poravnanja. Taj sporazum može, ukoliko se strane saglase, da ima i snagu izvršne isprave, ali u praksi manje od jednog procenta sporazuma postignutih u medijaciji se realizuje prinudnim izvršenjem, jer ga po pravilu same strane izvršavaju dobrovoljno, upravo zbog toga što im odluka nije nametnuta. U sudu, stranke gube kontrolu nad ishodom postupka pošto odluku donosi neko treći. U medijaciji strane same donose odluku. Takođe, ulaskom u medijaciju one ne gube ništa. Ukoliko medijacija ne dovede do sporazuma, one u svakom trenutku mogu da se vrate u sudski postupak.

*U kolikoj meri su sudovi i drugi organi voljni da stranke upute na medijaciju?

– Nažalost, za dve godine od kako se primenjuje novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova još uvek nije uspostavljen sveobuhvatan sistem po kome bi sudovi upućivali predmete na medijaciju. Postoje pilot projekti i inicijative, kao na primer u Drugom osnovnom sudu u Beogradu i sudovima u Čačku, ali mi još uvek imamo veoma mali broj predmeta koji se iz sudova upućuju medijatorima.

*A ukupno gledano, koliko je predmeta u poslednjih godinu dana završilo na medijaciji?

– Ni taj broj nije veliki. U 2016. godini je oko 260 predmeta urađeno u medijaciji. Sa druge strane, procenat uspešnosti je jako visok. Između sedamdeset i osamdeset odsto postupaka se okonča sporazumom. Sudovi su medijatorima uputili svega oko 30 predmeta, ali treba imati u vidu da se medijacija sprovodi u više oblasti van pravosuđa. Narodna banka Srbije, Privredna komora Srbije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, pojedine lokalne samouprave, centri za socijalni rad, privredni subjekti, civilni sektor i brojne druge organizacije i institucije koriste medijaciju kao put za rešavanje sporova i pre obraćanja sudu. Polje primene medijacije se sve više širi, čemu doprinosi i više od 15 propisa i zakona koji omogućavaju njenu primenu.

* Na koji način građani mogu da dođu do medijatora, nezavisno od suda?

– Na internet stranici Ministarstva pravde postoji registar medijatora sa svim podacima. Takođe, Zakon o posredovanju je omogućio da zainteresovane organizacije formiraju i svoje liste medijatora, naravno sa medijatorima koji su licencirani kod Ministarstva pravde. Pa tako Nacionalno udruženje medijatora Srbije ima listu svojih članova u preko 30 gradova u Srbiji, Privredna komora Srbije svoju, od nedavno i Advokatska komora Čačak ima svoju listu, a osnivaju se i agencije i privredna društva koje će se baviti pružanjem usluga medijacije. Inicijative da se u većoj meri institucionalizuje medijacija postoje, ali su poprilično nesinhronizovane i uglavnom zavise od rukovodilaca pojedinih institucija i organizacija.

* Koliki su troškovi postupka medijacije?

Uz brzinu, daleko niži troškovi su najveća prednost medijacije u poređenju sa tradicionalnim sudskim postupkom. Medijacija se po pravilu završava za dva, u najkomplikovanijim slučajevima, tri meseca. Kad to uporedite sa dugogodišnjim sudskim sporovima, shvatite koliko su troškovi koji prate medijaciju niži. Što se tiče samog honorara medijatora, postoji pravilnik Ministarstva pravde o tarifi medijatora, ali ta tarifa nije obavezujuća. Veliki broj medijatora je spreman da u početnom periodu radi pro bono. Sporovi manje vrednosti se po pravilu rade, ili za simboličnu naknadu, ili bez naknade, jer se medijacijom pre svega bave ljudi koji u tom poslu vide neku višu vrednost. Honorari medijatora su veći jedino kod sporova velike vrednosti, ali i u takvim slučajevima su troškovi medijacije neuporedivo niži nego kod sudskih postupaka. Troškovi medijacije mogu biti i do deset puta niži nego u sudu.

Država gubi novac izbegavajući medijaciju

„Prema nekim informacijama postoji oko 300.000 sudskih sporova u kojima je država Srbija ili tužena ili tužilac. Nažalost, pravobranioci ni na republičkom ni na lokalnom nivou nemaju kapaciteta i ovlašćenja da ulaze u postupke medijacije. I onda se vode dugotrajni postupci u stvarima koje su unapred izgubljene, umesto da se preko medijacije izvrši ušteda za budžet i rasterete sudovi. Takođe, država bi na taj način dala konkretan signal svima ostalima da podržava medijaciju“, navodi Nedić.

Medijatori nisu pretnja advokatima

*Iz dela advokature primetan je otpor prema ideji medijacije. Da li su ove dve profesije u koliziji?

– Iako se medijacijom mogu baviti sve profesije, najtraženiji medijatori u svetu su advokati i nekadašnje sudije, i ta činjenica puno govori. Pored toga, veoma je bitno da advokati, kao punomoćnici, mogu da procene koji je predmet pogodan za medijaciju, a koji nije. Advokati koji su obučeni za zastupanje klijenata u postupku medijacije brže će završavati slučajeve i imaće zadovoljnije klijente. To će im na kraju krajeva doneti više posla i više prihoda. Predrasuda je da će advokati izgubiti klijente ako ih upute na medijaciju..