Sudbina Ukrajine je sudbina Evrope

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

EU ne sme da udovoljava njegovim zahtevima. Sudbina Ukrajine je postala sudbina Evrope. Zapravo, Putin ne želi samo da spreči da evropske političke, građanske i društvene norme puste korene u Ukrajini; on želi da ih vrati na Baltik, Balkan i na ostale lokacije u Evropi koje su zbog ekonomske krize i/ili demagoškog populizma postale politički krhke.

Samit Istočnog partnerstva EU u Rigi može i mora da pokaže odlučnost Evrope da brani svoje jedinstvo, bezbednost i vrednosti uprkos ruskoj agresiji. I to mora da učini na konkretne načine, a ne samo zvaničnim saopštenjima koja se brzo zaboravljaju i prema kojima Kremlj i njegovi ukrajinski separatistički izaslanici osećaju samo prezir.

Od suštinske je važnosti napraviti od nove politike pravo partnerstvo među ljudima. Građani partnerskih zemalja moraju da izvuku realnu korist ako će to partnerstvo postati više od inertnog sporazuma, što je do sada bio slučaj. Velikodušna obećanja EU o mobilnosti, pomoći za mala i srednja preduzeća i preduzetnike i ogromnom porastu prilika za obrazovanje su među ključnim elementima koji bi takvo partnerstvo mogli da učine politički popularnim za ogromnu većinu.

Ukrajina treba da bude stub svakog napora za oživljavanje Istočnog partnerstva kao načina da se privuče podrška Evropljana koji su i dalje van EU. Da, vesti iz moje zemlje su i dalje loše. Hiljade naših građana je izgubilo život. Stotine hiljada su sada izbeglice u sopstvenoj otadžbini. Sporazum Minsk II o obustavi vatre nije uspeo da obuzda ruske/separatističke snage.

Mada ukrajinska ekonomija više ne beleži pad, što je bio slučaj zimus. BDP je opao za četvrtinu od kada su ruske trupe prvi put izvršile invaziju u februaru 2014. Zvanična stopa nezaposlenosti sada prelazi deset odsto u poređenju sa 7,3 odsto pre ruske okupacije i aneksije Krima. Naš nacionalni dug raste na dnevnoj bazi do nivoa koji su nadahnuli Ekonomist da ukaže da možemo da postanemo „Grčka istoka“. Štaviše, veliki deo naše ekonomije je ostao u rukama separatista, a oni do maksimuma crpu ukradenu svojinu, što ne čudi.

Uprkos tako spornim okolnostima, ukrajinska vlada pomalo podseća na holandskog dečaka iz poslovice, koji je zapušio prstom rupu na nasipu da bi sprečio izlivanje mora. Uprkos natčovečanskim naporima, i dalje dolazi do prelivanja. Prosta činjenica koju Evropa mora da shvati jeste da mi Ukrajinci prosto nemamo dovoljno prstiju da zapušimo sve rupe i tako ponovo sami izgradimo svoju ekonomiju.

Uprkos dubini ukrajinske nedaće, Evropa ne može da izbegne izazov koji je pred nju postavio Putin. Naposletku, ako Putin uspe da od Ukrajine napravi propalu državu sa zamrznutim konfliktom kao njenim integralnim delom, težiće istom ishodu duž granica EU, od Estonije do Grčke.

Srećom, EU ima pravog partnera u Ukrajini, a posvećenost njenog naroda Evropi testirana je snajperima na ulicama Kijeva, a sada ruskom armijom. NJihova hrabrost i njihov politički aktivizam učvrstio je rešenost Vlade da primeni potrebne reforme i onemogući da bilo koji politički akter u Ukrajini pruža otpor proevropskom konsenzusu. EU može da je dodatno učvrsti tako što će zahtevati mnogo veću transparentnost u borbi protiv korupcije.

Ipak, s obzirom na rat u regionu Donbas na istoku zemlje, propadanje toliko velikog dela naše ekonomije i spornu prirodu finansija naše vlade, Međunarodni monetarni fond i ostali očito traže previše od Ukrajinaca. Zamisao da Ukrajina može da prigrli ekonomsku „šok terapiju“ kojoj je Poljska stremila pre četvrt veka, vrsta je šablonskog političkog odlučivanja koje je rezultiralo globalnom finansijskom krizom 2008.

Upravo iz tog razloga, da bi se obnovilo Istočno partnerstvo, ono mora da prigrli nove smele inicijative za Ukrajinu, a ne da pokušava da ponovo podgreje staru politiku osmišljenu za prilično drugačije okolnosti. Novi izveštaj Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije pruža neke smernice u vezi s tim šta EU treba sada da pokuša da učini za Ukrajinu.

Za one koji ne znaju, EU treba da nam pomogne da stvorimo stabilniji devizni režim da bismo savladali problem nestabilnosti valute koja muči našu ekonomiju od ruske invazije. A iako je fiskalna konsolidacija neophodna, s obzirom na stanje naše ekonomije, najugroženiji ljudi u Ukrajini sada jedva sastavljaju kraj s krajem. Oni više nemaju ništa da žrtvuju. Naprotiv, njima je potrebna pomoć, a Evropa treba da insistira da njeni programi i programi MMF-a uzimaju njihove potrebe u obzir.

Možda najvažnije na duge staze, EU mora da ispuni svoje obećanje o ozbiljnom sporazumu o slobodnoj trgovini i pridruživanju koji je prethodna Vlada Ukrajine odbila da potpiše krajem 2013. Naposletku, cilj je bio obezbediti taj sporazum koji je mlade Ukrajince naveo da se suoče sa snajperima Viktora Janukoviča, a sada s moći ruske vojske. Ispunjenjem tog obećanja EU bi više učinila nego bilo čime drugim da se Ukrajincima usadi poverenje u njihovu evropsku budućnost i da se ubedi Kremlj da ne može da umanji evropske vrednosti.

Jedan očigledan način na koji Evropa može da pokaže da je njen sporazum o pridruživanju sa Ukrajinom i dalje živ jeste podsticanje investicija u zemlji. Od invazije Rusije direktne strane investicije su propale, što je upravo ono što Putin želi. EU može da pokaže svoju posvećenost ekonomskom oporavku Ukrajine kroz investicije Evropske investicione banke u infrastrukturne projekte, recimo u unapređenje železničkih linija do EU.

EU je pred teškim izborom – obnovljeno Istočno partnerstvo ili nova podela Evrope. Odluke koje bude donela, počevši od onih na samitu u Rigi, odrediće sudbinu Evrope tokom predstojećih decenija.

Autorka je bivša premijerka Ukrajine

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org