Sudbine sa jedne devetomartovske fotografije

Razočarao se kao i mnogi. Tokom šetnji protiv izborne krađe 1996. bio je „vođa“ puta kada je grupa članova opozicionih partija išla peške od Beograda do Kragujevca. Taj put kasnije je opisao Marko Vidojković u romanu „Kandže“.

Pokazuje nam nekoliko slika. Na jednoj je grupa Voždovčana tokom demonstracija 9. marta 1991. Nasmejani stoje ispred spomenika Knezu Mihailu.

– Sa ove fotografije niko nije živ. Sem mene. A i inače – od ljudi koji su pre 22 godine učestvovali na tim prvim velikim demonstracijama protiv Miloševića, pola je na grobljima, a pola ubijeno od života. Dan-danas ih viđam po pijacama, prodaju katance. Često ćerku pošaljem da kupi katance da me ne vide. Ni oni mene ni ja njih. Mi ostali smo sa slomljenim dušama, sa ranjenim uništenim porodicama, i nezadovoljni što tog dana nije ostvareno ono što je trebalo da se ostvari – seća se Otašević.

Kaže da je 9. mart bio jedan od najvažnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji.

– Deveti mart treba da se obeležava kao opomena svim režimima. Tog dana je narod sam odlučio da uzme stvar u svoje ruke i da ne trpi poniženja. Taj dan otvorio je sva pitanja koja su se kasnije rešila. Režim je prvi put pokazao pravo lice. Nisu shvatili da su potrebne promene. A nas sa ove slike pojeo je mrak. Ali i oni koju su naredili da se tada bije narod lično su doživeli tragične sudbine, sahranjivani su u dvorištu bez prisustva porodice, mnogi završili u Hagu. Mi koji smo bili na ulicama Beograda 9. marta krvavo smo to platili jer je tog dana donesena presuda koju su samo odložili. Sve su nas kasnije ili poubijali ili uništili. Ali oni su svoju sudbinu samo odložili – jer da su otišli tog dana, njihova sudbina bi bila mnogo blaža. Sad bi se Sloba igrao sa unučićima – priča Otašević.

Kaže da je taj datum bio važan jer se prvi put videlo ko su političari.

– Uglavnom su to ljudi bez morala, čast izuzecima. Pokojni Đinđić nas je uvek cenio i pomagao nas posle 9. marta, a Vuk, u čijoj smo stranci bili, uglavnom je sebe isticao u prvi plan, ali tu je bilo hiljadu momaka sa svojim malim sudbinama koji su tu došli protiv nepravde. Videli smo da nas vlasti vode u nesreću, rat… Kao što su nas posle i odveli. A o opoziciji smo shvatili da tada niko nije bio spreman da preuzme rizik. Drugo, tadašnji opozicionari su godinama bili sve bogatiji, a to ne govori ništa drugo nego sem da su mnogi od njih politiku shvatali kao unosan biznis. Rezultat je – danas su na vlasti oni koji su 9. marta bili na drugoj strani – kaže Jovan Otašević.