Sudija koji je sam sebi potpisao smrtnu presudu

Stanislav Vinaver, čovek koji je imao brojna zanimanja, među kojima se nalazio i poziv pozorišnog kritičara, pisao je u dnevnom listu „Vreme” kritiku o predstavi „Zla žena” Umetničkog pozorišta, održanoj na Kolarčevom univerzitetu, po tekstu Jovana Sterije Popovića, ali i u psihoanalitičkoj režiji.

 „Sterija je voleo grube efekte, u kojima je komika neizbežna. Nezavisno od svake psihologije i pouke, tuča kod Sterije znači elemenat komike. Ona ima da nas zasmeje i nasmeje. U ‘Zloj ženi’ uz ove komične ciljeve, dolazi još i vaspitno sredstvo batina.”

Sterija po tom pitanju nije ništa drugačije razmišljao no njegovi sunarodnici širom sveta. Brojne pesme su bile ispevane u čast batinama, te se verovalo i tada da je „batina iz raja izašla”.

„Nemački komad, po kome je Sterija radio ‘Zlu ženu’ veruje takođe u lekovito dejstvo batine, jer su se u Nemačkoj, gde je najviše spaljivano veštica, u Srednjem veku, kao i u ostalom svetu, primenjivale za svaku žensku patologiju, pa čak i ‘lutke’.”

Sama režija podržala je Sterijine pretenzije ka psihoanalizi, te je svoj doprinos ovoj adaptaciji dala i Frojdova škola, pre svega Alfred Adler, sa svojim uprošćenim tumačenjem naše psihe, u kontekstu pomeranja našeg osećaja liče važnosti ka bespomoćnosti, te konačnoj ‘bolesti’ duše, naglašava Vinaver.

„I pored oduševljenja za psihoanalizu kod mnogih savremenih pisaca, koji teže lakom i duhovitom tumačenju svih duhovnih problema – što je mnogo, mnogo je! Ako kod Sterije ima osnova i za takvo tumačenje, kod njega ima osnova i za drugo, i treće tumačenje, tu je bogatstvo dramaturgovo, tu je bogatstvo uloge, koja dobija širok opseg i prostranu skalu čustava i potsticaja.” 

Međutim, koliko davanje ovakvih smernica daje na težini uloge, toliko je i sužava i ne dopušta preteranu slobodu glumcu, ističe autor.

„Dobri pisci i glumci umeju još i uvek da podvuku u dobroj komediji, s vremena na vreme, i kao slučajno, da je to šala, lakrdija, da se svesno preteruje, da ne treba uzeti tragično, da se ide na glumački efekt, da će se sve lepo svršiti.”

Lepe reči našao je za režiju, naglašavajući da je očuvana „vremenska patina” u savremenoj tendenciji. Govoreći o glumcima, Vinaver je zaključio da su trud, svežina i žar, kao i dražesnost glumaca uspeli da ubiju monotoniju „birokratske patetike” koju je publika bila u prilici da vidi u igranjima nekih od mnogih naših priznatih glumačkih veličina tog vremena.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Dnevni list „Pravda” preneo je zanimljivu vest o slučaju koji nije zapamćen u istoriji pravosuđa. Naime, jedan sudija iz Amerike, potpisao je sopstvenu smrtnu presudu. Umesto da potpiše presudu počiniocu svirepog zločina, nesrećnim slučajem potpisao je sam sebi. To nije jedina neobičnost u vezi sa ovim slučajem.

„Interesantno je u ovom slučaju i to, da je na smrt osuđeni čovek, zahvaljujući baš toj zabludi sudije, spasao svoj život i dokazao svoju nevinost.”

Mirna kalifornijska varoš nije imala problema sa zločinima, naročito ne ubistvima. Jedne noći, policijska patrola uočila je širom otvorene prozore na jednoj vili, te su tek nakon ulaska u kuću mogli da potvrde svoje sumnje. Vlasnik, inače direktor železničkog društva, gospodin Hervej je već bio okrvavljenog lica, a jasno se moglo reći da se radilo o ubistvu uz upotrebu revolvera.

„Sutradan su saslušani i svi činovnici železničke direkcije, pa se pri tome utvrdilo, da je direktor Hervej pre nekoliko dana otpustio iz službe činovnika Džona Berloa, sa kojim se posvađao i koji mu je zapretio, da će ga za nepravedno postupanje ubiti.”

Nije mnogo vremena trebalo policiji da privede Berloa. Uporno se braneći, pozivao se na svoje komšije koje bi mogle da potvrde njegov alibi, ali su svi odbili to da učine. Policijski islednik je jedne noći uspeo da iznudi priznanje.

„Ubrzo je Berlo izveden pred porotni sud. Na pretresu je izjavio da povlači svoj iskaz pred policijom i da se (ne) oseća krivim. Zapisnik u policiji je potpisao samo zbog toga, što su ga policijski organi zlostavljali, a on tu torturu nije mogao da izdrži.”

Sudija koji je vodio slučaj, žalio se kolegama kako ga muči strašna zubobolja, te da jedva čeka da okonča proces. Zbog toga, nije se ni uzimalo u razmatranje povlačenje iskaza, pa je porotnicima predstavljen, kao jedan od dokaza, čak i sam iskaz. Porotnici su ga bez mnogo razmišljanja osudili.

„I tada je došlo do kobne zablude sudije Artinga, kojoj je na kraju Berlo mogao da zahvali što se spasao od smrtne kazne. Sudija, koji se strašno mučio jakom zuboboljom, pozvao je jednog od porotnika da brzo potpiše smrtnu presudu. Zatim je i sam stavio stvoj potpis na prazno mesto blanketa.”

Smrtna presuda je bila zapečaćena i poslata na adresu upravnika kaznenog zavoda, da bi se tek nekoliko dana, za vreme kojih su izvršene prireme, krenulo u izvršenje presude. Tokom čitanja presude, shvaćeno je kakva je greška učinjena.

„Šta se desilo? Tajna je brzo rasvetljena: sudija je, mučen jakom zuboboljom, zabunom stavio svoje ime u rubriku, gde je trebalo upisati ime na smrt osuđenog Džona Berloa. Ime Berloa nije ni na jednom mestu u presudi pomenuto.”

Zbog takvih okolnosti, izvršenje presude je moralo biti poništeno, a suđenje nastavljeno. Zbog zakona koji je onemogućavao da jedan čovek bude dva puta osuđen na smrtnu presudu, Berlo je dobio doživotnu. U toku izdržavanja kazne, javili su se novi dokazi u njegovu korist.

„I ovoga puta je do kraja uporno tvrdio da je nevin. Međutim, on nije dugo bio u zatvoru, jer je u međuvremenu jedan stari službenik železničke direkcije u Rupertvilu, neki Dženkins, na samrti u bolnici priznao da je on ubio direktora Herveja iz osvete.”

Berlo je pušten na slobodu uz doživotne prihode od države, kako bi se, makar malo, ublažila nepravda koja mu je učinjena.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.