Još se čeka početak suđenja Aleksandru Jovičiću: Da li partijska knjižica ipak štiti od krivičnog progona?

Ove nedelje ponovo je bilo zakazano pripremno ročište u ovom predmetu, treće otkako je potvrđena optužnica. Ročište je odloženo, a kao razlog navedeno je zdravstveno stanje jednog od okrivljenih.

Optužnica Višeg tužilaštva u Beogradu tereti Jovičića da je od juna 2016. do novembra 2018. godine uzimao novac kako bi omogućio legalizaciju nezakonito izgrađenih objekata na opštini Palilula.

On se sumnjiči da je u navedenom periodu uticao na zaposlenog u opštini Palilula, a ovaj dalje na građevinske inspektore, kako bi se na teritoriji opštine omogućila izgradnja objekata bez neophodnih dozvola.

Na taj način je, tvrdi se, Jovičić dobio više od 245 hiljada evra. Pored njega, optuženo je još devet osoba. Oni se terete za zloupotrebu službenog položaja, trgovinu uticajem i falsifikovanje isprava.

Aleksandar Jovičić uhapšen je u junu 2021. godine, a u javnosti su se pojavili i snimci na kojem se vide pripadnici policije kako ga iz zgrade opštine izvode u lisicama.

Nedugo nakon toga, tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin je istakao da je hapšenje Jovičića, u tom trenutku člana Predsedništva Srpske napredne stranke, dokaz da niko, ko je počinio krivično delo, neće biti zaštićen, te da “nema te partijske knjižice” koja će nekoga zaštiti.

Činjenica da dve godine kasnije još nije počelo suđenje Aleksandru Jovičiću, za člana Saveta za borbu protiv korupcije Dušana Slijepčevića je dokaz da partijska knjižica apsolutno može nekoga da zaštiti od krivičnog gonjenja.

– Navedite jednog visokog funkcionera vladajuće koalicije koji je krivično odgovarao? Ja ne mogu, kazao je Slijepčević.

Prema njegovim rečima, svi sudski predmeti u kojima se pojavljuju osobe povezane sa predstavnicima vlasti imaju sličnu dinamiku.

– U svim slučajevima se ide na to da protokom vremena slučaj zastari. Isti princip nekažnjivosti, koji je važio u doba komunizma, važi i danas. Samo se stvari drugačije nazivaju, kaže Slijepčević.

On ističe da su sve reforme pravosuđa bila kozmetičke prirode, te da se niko nije bavio suštniskom promenom sistema.

– Bez tužilačke policije, tužioci ne mogu samostalno da vode istrage. Oni moraju da se oslone na policiju, kojoj trenutno rukovodi Bratislav Gašić, a pre njega je na tom mestu bio Aleksandar Vulin. Kako ti ljudi mogu da sprovedu efikasnu borbu proti korupcije? To naravno pod pretpostavkom da tužioci žele da istražuju korupciju, a veliki broj njih je opravdano zastrašen da to čini, kaže Slijepčević.

Advokat Jovica Todorović ističe da za ostvarivanje pravde jednak značaj imaju kvalitet i suđenje u razumnom roku.

– Ako efikasnost svedemo na suđenje u razumnom roku, nije dobro da se efikasnost postiže nauštrb kvaliteta, naravno. Međutim, neefikasnost može u velikoj meri da obesmisli kvalitet. Tako, pravda koja je spora, ali dostižna, ako se dostigne prekasno, može da bude obesmišljena. To je često slučaj u građanskoj materiji, ali i u krivičnim stvarima – prekasno izrečena pravda može biti besmislena, posebno za oštećene. Protek vremena često ne ide u prilog ni okrivljenima, čega oni u toku postupka i ne moraju biti svesni, ističe Todorović.

On dodaje da je, s druge strane, ponekad protok vremena u krivičnim stvarima jedina odbrana.

– Međutim, zloupotreba tog legitimnog “sredstva“ odbrane je nezakonita. Sud ima zakonom propisana sredstva da spreči zloupotrebu procesnih prava kojima se odugovlači postupak, što sud ne sme da čini nauštrb bilo kog procesnog prava koje ima okrivljeni. U tome sud mora da pokaže posebnu veštinu i odmerenost, ističe Todorović.

Kako dodaje, izvesno je da u našim prilikama politička moć gotovo isključivo determiniše otpočinjanje, vođenje i okončanje krivičnih postupaka protiv lica koja pripadaju političkom estamblišmentu.

– Dakle, tačno je da politička pripadnost jeste sredstvo svojevrsnog izuzimanja od primene zakona, samo je pitanje mere u kojoj se dešava, a ta mera zavisi od političke pozicije u političkoj hijerarihiji. Da stvari budu još gore, uspostavlja se jedan princip političke “kulture“ po kome samo politički vođa odlučuje koga će “dati“, a on krug onih koje “daje“ drži što užim, i “daje“ samo kad mora, a i onima koje je morao da pomaže u suočavanju sa pravdom jer je to u interesu njegovog održanja na poziciji vođe političkog establišmenta, zaključuje Todorović.