Foto: D.B.Sudija Omer Hadžomerović probleme u pravosuđu detektuje, pre svega, u domenu posrednog uticaja, pojašnjavajući da je prevaziđeno veme kada je neko zvao (iz komiteta) da se presudi ovako ili onako. On je podsetio da je danas slično kao i u Titovo vreme, kada ljudi nisu govorili da će se suditi do Vrhovnog suda nego do „Maršalata“.
Otvarajući rapsravu na temu „Kome sude sudije“, predsednik GDF, advokat Aleksandar Olenik je podvukao da je u Srbiji, u društvenim raspravama, pravosuđe česta tema. „Što zbog svoje važnosti, što zbog stanja koje je, počev od devedesetih godina prošlog veka do danas, dosta problematično“. Pravosuđe je kao tema prisutna i u drugim, bolje uređenim zemljama, upravo zbog značaja u društvu. Da li je i advokatura deo pravosuđa i da li smo i koliko smo blizu ili daleko od standarda vezanih za pravo i vladavine prava, upitao je Olenik, sudiju Omera Hadžiomerovića i advokata Seada Spahovića.
Sudija Hadžiomerović potvrđuje da je advokatura deo pravosuđa a među probleme, pored poslovičnog uplitanja politike u struku, pomenuo je i korupciju, onu klasičnu „ja tebi pare a ti meni ono što ja hoću“ i izmene u Zakonu o krivičnom postupku „čime smo se približili anglosaksonskom modelu, gde advokatura dobija poseban značaj“.
U Srbiji se, kaže Hadžiomerović, o dostizanju međunarodnih standarda govori od „šestog oktobra“ (2000 – p.a.) i posle skoro dvadeset godina „dosta smo daleko od tih standarda i treba da se zapitamo da li je to objektivno nedostižno ili, zapravo, nećemo da ih dostignemo, ili je u pitanju kombinacija“.
Nije to, kaže Hadžiomerović, karakteristika samo ovih koji su sada na avlasti, to traje devetnaest godina, a kada ih primenimo „onda je to minimum“.
Umesto o tome koliko je srpsko pravosuđe blizu ili daleko od evropskih standarda, Spahović bi radije da govori „koliko smo daleko od naših standarda koje smo proklamovali i koji stoje u ustavu i zakonima“.
On podseća da je advokatske komore Beograda i Srbije – formirala vlast. „To nije ništa novo i tako je od 1945. godina, uvek je ta komora bila pod kontrolom ili UDBE ili komiteta. Nulta tačka korupcije je izbor sudija! Ko te je doveo i postavio, e taj će da te drži na uzdi.
Primer: Javni tužilac grada Njujorka se bira na izborima i onaj koji pobedi od građana ne plaši se od ministra… Kod nas tužioci nemaju nikakav legitimitet, oni su niži službenici upravne vlasti. Šta je zamenik tužioca? Ništa! Bio sam petnest godina u Tužilaštvu, imao sam slobodu da odlučujem u predmetima i nikad me niko nije ‘vukao za uši’ što sam se saglasio da se ukine pritvor recimo. Ovi sad ne smeju da pisnu i nivo samostalnosti je opasno smanjen. Da kažem nešto i o korupciji: Neće nijedan sudija da uzme pare jer je petnaest godina (pretnja zatvorom); u Švajcarskoj je bila tajna anketa među sudijama – da li biste primili mito? Svi su rekli da bi kada se ne bi plašili, jer će da idu u zatvor i izgube posao. Toga nema ni ovde, ali kod nas je važan pritisak (faktičke) vlasti. U situaciji ste da se plašite nečije žene ili tetke. To je problem, i jedna veština u kadrovanju gde vi kada izaberete čoveka znate da nemate šta da brinete. I od 1945. godine niko nije izabran za sudiju a da je ministar pravde bio protiv! Pravna atmosfera koju imaju Amerikanci i druge zemlje, to nije stvar prava, to je kulturni nivo jednog naroda, gde nikome ne pada na pamet da se obraća sudiji“.
Hadžomerović probleme u pravosuđu detektuje, pre svega, u domenu posrednog uticaja, pojašnjavajući da je prevaziđeno veme kada je neko zvao (iz komiteta) da se presudi ovako ili onako. On je podsetio da je danas slično kao i u Titovo vreme, kada ljudi nisu govorili da će se suditi do Vrhovnog suda nego do Maršalata.
Olenik je, s jasnim aluzijama na uloge sudstva i tužioca u izmenama zakonske regulative o doživotnom kažnjavanju (bez mogućnosti pomilovanja) i u slučaju ‘uzbunjivača’ iz „Krušika“. O pomenutim slučajevima nisu se oglasile advokatske komore Beograda i Srbije i otuda pitanje da li sudije i tužioci treba da se više oglašavaju kada su ova dva i slični događaji u pitanju. Pogotovo što je deo struke poštovao stav države da se uvede doživotno kažnjavanje, uz pravo na stav da imaju pravo na zahtev mogućnosti pomilovanja.
Za sudiju Hadžiomerovića je „pravo na ćutanje“ značajnije od prava na izražavanje sudija. Svaka reč ima posledicu, ali i svaka tišina, kaže citirajući Sartra. „Ali, ako ćutite onda ono zaista mora da ima nekog smisla, da šalje jasnu poruku da li ćutite zato što imate stav ili što nemate nikakav stav. Sudije imaju obavezu da govore i kod nas nisu uspele da se profilišu „kao društvena snaga“ koja uspeva da utiče na društvene tokove, ali kao intelektualci moraju da budu mnogo angažovaniji.
Na tribini je bilo govora i o tome – jesu li sudije deo vlasti, njegova posebna grana, o čemu postoje različita mišljenja i tumačenja. Hadžiomerović tvrdi da je sudska vlast jedina koja treba da bude nezavisna i da u suštini treba da obezbedi vladavinu prava, da obaveže sve u jednoj državi da se ponašaju u skladu sa pravom pa i izvršnu i zakonodavnu vlast. On žali što nije uspeo da ostvari eksperiment – da u Srbiju dovede švajcarskog sudiju da sudi ovde dve godine i našeg pošalje u Švajcarsku. „Garantujem da bi ovaj bio kao mi, a onaj tamo najbolji, kao i svi radnici kada odu tamo. Zakonodavna i izvršna vlast se tiče svih građana, a sudska odluka se tiče samo onih koji sede na klupi. Zbog toga građani sudije ne doživljavaju kao vlast, pogotovo što nikome, recimo „ne mogu da reše za stan“.
Opšta je konstatacija da je nivo političke kulture u Srbiji veoma nizak, da političari ne znaju kakva je (u 99 odsto sluajeva – Hadžiomerović), njhova uloga, koja svakako nije da otklanjaju nepravde kojih ima u pojedinačnim sudskim odlukama. Kao poseban kuriozitet Hadžiomerović je naveo da se u malom sudu u provinciji optuženi pozvao na peti amandman. „Čovek gleda američke filmove i zna kako to funkcioniše, a kod nas se to vidi iz serija Siniše Pavića.
Sudije iz „inkubatora“
Kada je beogradski nadbiskup išao u penziju, priča Sead Spahović, pitali su ga – kako mu je Papa davao instrukcije. I kako mu je, dok je bio negde u Južnoj Americi, Sveti Otac govorio šta treba da radi. Perko je odgovorio da je Svetog Oca video samo jedanput i to izdaleka na nekom kongresu i da im ne daje instrukcije. Mi znamo šta treba da radimo, rekao je nadbiskup. „Tako i ove sudije koje su izabrane iz ovih inkubatora, to čak nisu ni partijske sudije, to su burazerske sudije i oni znaju šta treba da rade. Bez obzira što sude sitnu stvar. Ministar policije tuži novinara što je ovaj za njega rekao da je fantom iz Sava male. Niko nije tog sudiju jurio, on zna da je novinar mali miš koga treba zgaziti.., kaže Spahvić.
„Manevar osamsto“ i Jutka
Čega se plaše tužioci i sudije? Pojašnjavajući to advokat Spahović navodi poznat slučaj iz 2009. godine kada je tokom „manevra 800“ upravo ovoliki broj sudija smenjeno pod vlašću Demokratske stranke. Sudije se plaše vlasti, a na pitanje da li je sudija u „slučaju Jutka“ mogao da bude nezavistan (i da ne bi bio smenjen da je sudio bez straha od njegove stranke), Spahović kaže da bi „bio smenjen za petnaest minuta i bio prognan iz Kruševca u Bujanovac recimo“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
