Sumrak Univerziteta

Univerzitet je, sa stanovišta kantovske filozofske antropologije ključna instanca razvoja čovekovih saznajnih moći, deontološki „servis“ zasnivanja moralnosti na tegobnom putu ( ali bez dečije šetalice, kako je to duhovito i ironično primetio Kant ) od individuuma do ličnosti, ukratko; „prometejski“ ishod autonomnog građanina kao slobodnog i kritičkog subjekta, dostojnog punoletstva u povesno-epohalnom smislu te reči.

U našem vremenu je više nego očigledno da su akademske zajednice širom planete izložene dramatičnima iskušenjima i ogromnim pritiscima, pre svega od strane moćnih interesnih grupacija koje se čvrsto drže načela besprizornog ostvarivanja sve većeg profita koji je dosegao granice apsurda i usud „rđave beskonačnosti“. Svakodnevno smo izloženi brutalnom bilbordskom propagandizmu, bestidnoj aroganciji i javnoj bahatosti sopstvenika privatnog visokog obrazovanja u našoj zemlji. Neki od njih nam s nepodnošljivom infantilnošću preporučuju fakultetske diplome za tzv. zanimanje di-džeja. Nije li to kukavičko pristajanje na sveobuhvatno „nadziranje i kažnjavanje“ toliko nedužnih i prevarenih ili dragovoljni upis u registar svakodnevnih rutinskih nacionalnih poraza? Sadašnji trenutak univerzitetskog obrazovanje u celini, a pre svega onog koji se tiče aktuelnog stanja u društveno-humanističkim naukama – brutalno je prepušten na milost i nemilost logici profitnog maksimalizma svetskog korporativnog kapitala i globalističkog neoliberalnog tržišta čiji je egzistencijalni, tačnije pervertirani preduzetnički credo – puka bezobzirnost, destrukcija i cinizam prema svemu onome što pripada duhovnoj i moralnoj kulturi ljudske zajednice. Kantovu, a nešto kasnije i Humboltovu misao o ideji univerziteta, danas možemo razumeti kao poslednju opomenu i čvrsto uverenje da nismo spremni na izdaju elementarnih načela slobode izbora bez bilo kakve spoljašnje prinude.

Zbornik radova Ideja filozofskog fakulteta i savremeni univerzitet koji je skoro objavljen u izdanju Univerziteta u Istočnom Sarajevu, dobar je povod da se razmotre ne samo dragocene ideje prošlosti nego da se kritički ukaže na globalnu krizu visokog obrazovanja, a pre svega na gotovo potpunu marginalizaciju društvenih i humanističkih nauka, sa neskrivenom namerom njihove potpune akademske delegitimacije i javne, bar za sada, retoričke likvidacije. Naime, pre nekoliko meseci je, kako je to inače u jednoj kratkoj agencijskoj vesti saopšteno: japanski ministar nauke na jednom međunarodnom skupu bez pardona istupio sa tezom da su društvene nauke nepotrebne u digitalnoj eri.

U svom saopštenju pod naslovom Filozofija, ideja filozofskog fakulteta i kriza univerziteta, Mišo Kulić u istorijskoj retrospektivi kritički razmatra nastanak modernog univerziteta, poglavito naspram tradicije teologiziranog dogmatskog srednjovekovlja, pre svega onih zasada koji su na tragu ideja Kanta, Fihtea, Šelinga, a naročito Vilhelma Humbolta. Pod lupu kritike je posebno došao do izražaja tzv. Bolonjski koncept koji je, imajući u vidu način njegove primene, posebno na našim prostorima prouzrokovao nemerljivu štetu, sa nesagledivim posledicama po kadrovski i intelektualni potencijal naše zemlje, a naravno i u širim razmerama. Utoliko je podsećanje na Humboltovu zamisao univerziteta i njegovog institucionalnog uređenja (uprkos svim njegovim nedostacima) i te kako podsticajno za kritički pristup današnjem visokom obrazovanju.

Podsećanja radi, prvi vekovi nastajanja i postojanja univerziteta u Evropi upućuju na dominantan karakter njegove obrazovne uloge u društvu. Pojavom Humboltovog modela univerziteta dolazi do njegove radikalne transformacije, pre svega stupanjem na snagu onih mera koje su doprinele uvođenju fundamentalne istraživačke delatnosti i razvoja nauke u celini. Na pomenutim načelima se osniva 1810. godine Berlinski univerzitet sa kojim počinje nova, gotovo prevratnička epoha u razvoju univerziteta, ne samo u Nemačkoj nego u Evropi i u svetu uopšte. Reč je o neohumanističkoj viziji univerziteta koja afirmiše princip angažovanja najdarovitijih intelektualnih delatnika i naučnika što im je omogućena autonomija i sloboda nastavnog i naučnog stvaralaštva. Tri osnovna načela su proizašla iz Humboltove ideje univerziteta; najpre u Berlinu, a zatim bezmalo u svim nemačkim visokoobrazovanim akademskim sredinama. Pre svega, reč je o jedinstvu nastavnog procesa i naučnog istraživanja, kao i svekolikom širenju znanja. Drugo osnovno načelo su proklamovane akademske slobode što su se uz podršku države i njenih institucija razvijale u dva paralelna smera: konceptu slobode podučavanja (Lehrnfreiheit ) i doktrini slobodnog obrazovanja (Lehrfreiheit ) koja je nastavnicima omogućavala slobodu istraživanja u svim naučnim disciplinama. Treće načelo je posebno zanimljivo jer rehabilituje tradicionalni model humanističkog obrazovanja pod znamenitim sloganom septum artes liberales, dakle reč je o duhovnim veštinama ( u potrazi za moralnim i građanskim vrlinama) koje su bile obavezno zastupljene u okviru studija prirodnih nauka kao što su: fizika, hemija, astronomija, matematika, biologija i dr. Naprosto, antički ideal paideie i nemački pojam Bildunga, podrazumevali su i vaspitni karakter univerzitetske obrazovanosti, dakle oblikovanje celovite ličnosti, sposobne da neguje kritičku i samokritičku kulturu mišljenja. Učinak ovakve reforme je bio fascinantan. Berlinski univerzitet je svetu dao dvadeset i devet dobitnika Nobelove nagrade. NJegovi studenti su bili: J. G. Fihte, F. V. Hegel, F. J. Šeling, braća Grim, O. fon Bizmark, A. Šopenhauer, K. Marks, H. Hajne, A. Ajnštajn, M. Plank, M. Bor, V. Hajzenberg, F. De Sosir i mnogi drugi. Humboltd – Universitet je postao uzor za mnoge evropske i američke univerzitete među kojima je najpoznatiji univerzitet DŽon Hopkins u Baltimoru , SAD. Međutim, ovakva usmerenost univerziteta usporila je razvoj prirodnih nauka i njihovu tehnološku primenu. Izazovi neoliberalne tržišne logike stavili su na velika iskušenja humboltovsku tradiciju, utoliko pre što su današnja stečena znanja izneverila uzvišenu ideju Bildunga i podstakle regresivnu konverziju u Ausbildung, što će reći da cilj današnjeg obrazovanja nije pored stručne kompetentnosti, samosvojna i celovita ličnost, nego puki profesionalac – izvršilac koji kao slamka na vetru strepi i drhti pred poslodavcem. Svršeni akademski građani danas predstavljaju čitavu gomilu obezličenih individuuma, poslušnika i robova multinacionalnih kompanija i opskurnog belosvetskog gazdovanja.

U prilogu Nauka i stvarnost, Jovan Babić nam u didaktičkom maniru predočava razliku između prirodnih i društvenih nauka sa osnovnim ciljem da naglasi posebnu vrednost humanističkih znanja u dosezanju slobodnog društva i naše sposobnosti da ga učinimo takvim. Dok se prirodne nauke bave odgovarajućim sredstvima u ovladavanju prirodom i gospodarenjem nad njom, društvene nauke tragaju za ciljevima ili svrhama čovekove individualne i društvene egzistencije, u nameri da se uredi svet po meri ljudskosti i stvarnom dobru koje bi – kako veli Jovan Babić – bilo moralno opravdano. U eruditski napisanom saopštenju Filozofski fakultet i dva modela visokog obrazovanja, Vladimir Milisavljević ističe razliku između francuske i nemačke tradicije u visokom obrazovanju. Jedne izrazito specijalističkog usmerenja i pod snažnim paternalizmom države i druge, znatno liberalnije – koja se fokusira na „svestrano obrazovanje čoveka“, uz daleko veći stepen akademskih sloboda. Autori ostalih priloga su: Draga Mastilović, Natalija Jovanović, Savo Laušević, Boris Brajović, Aleksandar Petrović, Saša Laketa i Slobodan Kanjevac.

Ekskluzivno obrazovanje za potrebe tržišta i ekonomiju rasta krije ozbiljne opasnosti, pre svega za demokratsko ustrojstvo savremene države. Bolonjski mit o kvantifikaciji kao vrhunaravnom sredstvu u vrednovanju naučnog rada – po mnogo čemu je sporan. Utoliko pre, što se neprimereno odnosi na sve naučne discipline. Neprihvatljiv je isti pristup vrednovanja naučnih rezultata u prirodnim i društvenim naukama. Način bodovanja u društvenim i humanističkim naukama je toliko skaradan da često „lako štivo“ npr. oglednog članka u nekom stručnom časopisu sa odgovarajućim rejtingom , donosi autoru daleko više bodova, nego naučna monografija napisana sa izrazitom skrupuloznošću i daleko razvijenijoj formi. Na ovakav način imamo otvoren put ka negativnoj selekciji nastavnog i naučnog kadra na univerzitetu, pre svega prilikom izbora u viša zvanja.