Sunčanica do belog šengena

– Kako se niko nije setio da postavi nekakvu hladovinu ili zasadi neko drvo – priča u redu sredovečna Kruševljanka, koja u svojim uspomenama iz reda za grčku vizu izdvaja činjenicu da su je nekoliko puta vraćali, jer nisu bili „zadovoljni kako izgleda njen vaučer izdat od strane ovlašćene turističke agencije“. Ona kaže da nije bila lenja da se iz Niša vrati kući u Kruševac i da ponovo donese vaučer koji će „zadovoljiti nadležne“.

U prostoriji od pet kvadrata rade tri šaltera. Iako je na ulazu ispisano da je „prostorija klimatizovana“ od toga nema ni daška. Četvoročlana porodica iz Aleksinca sa dvoje male dece „kuva“ se ispred šaltera, dok službenik sa druge strane stakla „proverava identitet“, uprkos činjenici da svi poseduju nove crvene biometrijske pasoše. Deca se unervozila, plaču, vrućina obara s nogu, a „identifikacija“ traje li traje.

Službenik koristi svoje diskreciono pravo da „zatraži dodatnu dokumentaciju“ vezanu za boravak na Kritu. Ljubazno smo pristali da rođak pošalje kopiju svoga pasoša i radne vize na službeni faks konzulata u Nišu. Inače zatraženi dokument nije naveden kao obavezan u dokumentaciji. Odahnusmo kad nam stiže vest da je rođak to prosledio i to „za svaki slučaj“ u dva navrata. Sa olakšanjem obaveštavamo službenika da je faks sa Krita poslat, a on nas vraća u dvorište da u red sačekamo njegovu novu prozivku. Pozvao nas je nakon sat vremena da nam kaže: „Žao mi je, ali traženi dokument nije stigao. Naš faks nije u stanju da primi poslatu fotokopiju dokumenta, snađite se kako znate… Idite na neki drugi faks i molim vas to donesite u roku od dvadeset minuta inače nema šanse da dobijete vizu.“ Na pitanje gde da potražimo faks koji treba da zameni onaj u konzulatu, on lakonski kaže: „Idite gde znate, ali poštujte vreme!“

Pristajemo na još jednu dozu mazohističkog traganja po užarenom asfaltu pored Nišave i kucamo na vrata Agencije za osiguranje „Delta đenerali“. „Niste jedini koji traže pomoć od nas, izvolite sedite, popijte vodu i dajte broj našeg faksa na koji ćemo primiti potrebna dokumenta“ – gledaju nas ljubazni ljudi iz ove agencije, i sami navikli da „umesto konzulata pružaju tehničke usluge podnosiocima viza za Grčku“. Faks sporo putuje. Vreme curi. Na kraju, otisak je nedovoljno konkretan dokaz za službenika na šalteru, pa u 14,51 nas obaveštava: „Poslednja šansa za vas je da dokumenta stignu elektronskom poštom i to najkasnije do 14 sati i petnaest minuta.“ Ubačeni u mašinu jurcamo da javimo novu opciju kako bi ispunili našu želju da odemo na Krit. Stiže potvrdni odgovor da je rekord oboren jer je mejl na adresu Konzulata u Nišu otišao u 14,11, samo četiri minuta pre roka. Ali tu nije kraj. Našeg rođaka Konzulat iz Niša telefonom obaveštava da „zbog neposedovanja programa za otvaranje skreniranih dokumenata on to mora da učini u novom programu, jer se sve vidi, ali ne i njegova slika“.

Dok čekamo u redu za našu neizvesnost i drugi ljudi se vraćaju, te da zamene navodno „oštećene“ novčanice kojima plaćaju vizu od 35 evra, da izrade razne fotokopije, iako u blizini nigde nema fotokopirnice, a u konzulatu i ne pomišljaju na takvu vrstu usluge. Dvojica Kruševljana moraju nazad po potvrdu naše SPC da će „stvarno boraviti na Svetoj Gori“ uprkos činjenici da poseduju uredno pozivno pismo koje pokazuju bespomoćno čekačima u redu.

– Verovatno sve ovo ne bih izdržao, ali se uvek setim kako mi je lepo u Grčkoj. Naši crveni pasoši ipak su „sumnjivi“ našim grčkim prijateljima, pa „crveno“ liči na „crno“, i nešto sumnjam da li je priča o „belom šengenu“ zaista iskrena – prekriven znojem vajka se Leskovčanin, koji sa suprugom nije navikao na „bratsku birokratiju“. Na kraju je pomislio da je reč o nekakvoj skrivenoj kameri.