Suočavanje sa istinom

Nažalost, „nikad više“ mantra postala je samo poštapalica u prigodnim prilikama. Zato se ta „nepropisno upokojena, mračna prošlost“ mora upokojiti. A može se upokojiti jedino istorijskom istinom i pravdom.

Ove godine se komemorira 25. godišnjica genocida u Srebrenici. Treba ponovo podsetiti na međunarodnu neosetljivost prema ubijanju Bošnjaka u ime jednog strateškog cilja koji je unakazio čitav Balkan.

Ivan Lovrenović je povodom godišnjice napada na Sarajevo 6. aprila 1992. godine napisao da je tada – počela „sarajevska, bosanska apokalipsa poslednjeg desetljeća dvadesetoga veka“. Lovrenović je te reči napisao krajem jula 2002. Pitao se, u istom tekstu, „što ćemo i kakvi ćemo biti kada, ako, preživimo tu apokalipsu“.

Stradanje dece u tom ratu i njihov nestanak je tema o kojoj se malo ili gotovo nikad nije govorilo. Nije se govorilo zato što sudbina te dece najpotresnije ilustruje stradanje i zločin počinjen nad Bošnjacima, bilo da je reča o Sarajevu, Srebrenici, Višegradu…

Nažalost, dok se Bosna uporno pokušava izboriti za funkcionalnu i pluralnu državu, u Beogradu se rehabilituje zločinac Draža Mihailović, pod čijim simbolima se vodio rat devedesetih u BiH. Relativizuje se odgovornost Beograda za rat u Bosni devedesetih i promovišu ratni zločinci koji su odslužili svoje kazne po evropskim zatvorima. Oni danas zauzimaju javni i medijski prostor kao nacionalni heroji koji su se žrtvovali za srpske nacionalne interese.

U Beogradu se promovišu knjige koje negiraju genocid u Srebrenici. Poslednja u nizu je knjiga Vojislava Šešelja „U Srebrenici nije bilo genocida“. Njene poruke nisu upućene samo BiH, već pre svega srpskoj političkoj eliti i posebno mladim ljudima koji odrastaju na poricanju. Sve te knjige predstavljaju bosanske Srbe kao žrtve muslimansko-hrvatske koalicije, a Republiku Srpsku kao „preskupu ali jedinstvenu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u drugoj polovini XX veka“.

U suštini, nema sumnje da Srbija nastavlja sa istom politikom prema BiH koja je dovela do rata i stradanja, na šta nas podsećaju brojni dokazi svuda oko nas. Republika Srpska (RS) se u Srbiji tretira kao država, kao nova činjenica koja je nastala u funkciji odbrane konstitutivnosti srpskog naroda i koja je međunarodno verifikovana Dejtonskim sporazumom. Raspad Bosne, odnosno osamostavljivanje Republike Srpske je državni cilj kome su podređeni i članstvo u EU i suštinski nacionalni interesi same Srbije. I zato, kako misle nacionalisti, sudbinsko vezivanje Srbije za evropske integracije vezalo bi ruke Srbiji da pomogne u održanju Republike Srpske.

Takva hijerarhija prioriteta opredeljuje ponašanje Srbije prema Bosni. Događaji iz devedesetih i njihovo tumačenje kao oslobodilačkog rata i prema Dobrici Ćosiću, kao „obrane slobode i istine i nacionalnih prava u Republici Srpskoj“ – ostaju glavna prepreka uklanjanju suštinske kočnice državnoj konsolidaciji BiH, kao i normalizaciji odnosa između dve zemlje.

Nažalost, u Srbiji je već zacementirana interpretacija o ratu u Bosni i Hercegovini, suprotno istorijskoj istini. Ignorisanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i svih prikupljenih i dokumentovanih dokaza o ratu u BiH dodatno komplikuje odnose u BiH, posebno odnose Srba i Bošnjaka. To je višestruko opasno i štetno, ne samo za konsolidovanje u ovoj zemlji, nego i za demokratski napredak i evropsku budućnost Srbije.

Četvrt stoleća je dovoljno dug period da bi se moglo govoriti o trendu dominantnom u Srbiji kad je o prošlosti reč. Srebrenica spada u najosetljivije tačke. Ona je njen košmar, jer se ne može poreći. Srebrenica je postala paradigma za svet, za sve savremene genocide u nedavnoj prošlosti kao i za one u pokušaju.

Zato se o njoj u Srbiji toliko raspravlja i toliko poriče. Jer, govoriti o Srebrenici na istinit način predstavlja i suštinski uvid u rat u BiH. Srebrenica je bila samo epilog puzećeg genocida koji je počeo 1992. godine. U slučajevima Radovana Karadžića i Ratka Mladića označeno je još osam lokacija u Bosni za koje postoje optužbe za genocid.

Treba imati u vidu da je Beograd od samog početka svestan svoje odgovornosti, kao i dokaza koji ukazuju na to, pa ima veoma promišljenu strategiju, kako bi umanjio kolateralnu štetu. Strategija se svodi na diskreditovanje Suda kao pristrasnog, kao i na opstrukciju svedoka i ograničavanje dostupnosti arhivama.

Interpretacija raspada Jugoslavije neminovno je nametnula i različito poimanje odgovornosti. Kad se govori o tranzicionoj pravdi, postavlja se i pitanje – da li je moguće u bilo kojoj sredini izvesti radikalnu transformaciju bez istorizacije i kontekstualizacije tog specifičnog društva?

Pred srpskom elitom stoji i pitanje – da li je spremna da prizna postojanje ideologije, utemeljene znatno ranije, a koju je devedesetih godina podržala većina? Da bi uopšte došlo do pomirenja, Srbija mora unutar sebe da odgovori na određena pitanja:

Da li je spremna da prizna da je državna politika i kolaboracija institucija povezanih s državom omogućila sprovođenje te politike? Da prizna da su postojale deportacije i masakri civilnog stanovništva, identifikovanih poimence, zajedno s njihovim kulturnim ili religioznim afilijacijama.

Da prizna da postoje dokazi o sistematskom uklanjanju tragova zločina, poput onih u blizini Beograda, u Batajnici. Da prizna da postoje dokazi o dislociranju ubijenih (tzv. sekundarne i tercijarne masovne grobnice) i njihovo unakaživanje, ponekad i njihove spaljivanje. Da je namerno uništavano kulturno i religijsko nasleđe, kako bi se zatro identitet drugih zajednica.

Da je odsustvo volje političkih i kulturnih elita da sa odgovornošću priđu obradi prošlosti značajna opstrukcija u otvaranju evropske perspektive Srbije. Da je orijentacija na relativizaciju odgovornosti za nedavne ratove prepreka normalizaciji odnosa u regionu. Da je takav odnos takođe još jedan element zatvaranja srbijanskog društva u autističan i retrogradan sistem vrednosti.

Da je princip kažnjivosti jedno od ključnih pitanja za uspostavljanje pravnog okvira i sistema u Srbiji. Da je svojevremena „komercijalizacija“ odnosa sa Haškim tribunalom bila pogubna za javno mnjenje, jer je propuštena prilika da se uspostavi moralna vertikala objašnjavanjem konteksta i odgovornosti Miloševićevog režima.

Suočavanje je kreativan proces i zahteva stalno promišljanje. Dijalog je važan za otvaranje prostora za argumentovanu diskusiju, za izlazak iz malih zabrana istomišljenika i za svođenje neutemeljenih, demagoških objašnjenja aktuelnih političkih zbivanja u prošlosti i sadašnjosti na najmanju meru.

Amin Maluf je u jednom intervjuu rekao: „Istorija čovečanstva se ne meri po životu jednog čoveka. Sanjam o ‘pomirenom’ čovečanstvu. Čovečanstvu koje je prevazišlo ograničenu viziju identiteta, religija i ideologija. Mislim da će, jednog dana, takvo čovečanstvo zavladati.“

Potrebna je vera i upornost u opstanak Bosne i Hercegovine i u njen potencijal transformacije u demokratsko, stabilno, bolje i pravednije društvo.

Tekst objavljen 6. jula 2020.