Arhiva OVK

Čini se da su se dve strane na poslednjem sastanku dogovorile da arhive budu dostupne u nameri da se rasvetli sudbina nestalih.

Međutim, kako nad pojedinim vođama Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) visi mač Specijalizovanog tužilaštva, a pred njima stoji tas Specijalizovanih veća u Hagu, jasno je da albanska strana neće otvoriti sve svoje arhive.

Ništa manje se ne očekuje ni od srpske strane. Samim tim, pitanje nestalih ljudi neće biti rešeno.

Iako se tvrdilo da ne postoji arhiva, u nacrtu Zakona o zaštiti vrednosti OVK je navedeno da ona postoji.

Bez obzira što se arhiva skriva, javnosti je poznata konkretna dokumentacija.

Na primer, neka naređenja Ramuša Haradinaja pojavila su se tokom suđenja Antonu Lekaju, pripadniku OVK, koji je pred Većem za ratne zločine u Beogradu osuđen 2006. godine na kaznu zatvora od 13 godina, jer je juna 1999. godine fizički i seksualno zlostavljao više ljudi u hotelu „Paštrik“ u Đakovici.

Njih je sudu dostavila Bezbednosno-informativna agencija.

Deo dokumentacije koristio se tokom suđenja Albancima pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Treba imati u vidu da se brojna dokumentacija nalazi u ovom sudu, a koja se nije koristila.

Odabrana dokumentacija koristila se pred sudovima na Kosovu koji su procesuirali bivše pripadnike OVK za izvršene ratne zločine.

Mnogobrojne knjige koje su objavljene na Kosovu napisane su na osnovu arhive OVK i na istu se autori pozivaju.

Kao dokaz pred većima u Hagu koristiće se i specifični dnevnici pripadnika OVK. Neki od dnevnika su i objavljeni (videti jedan od poslednjih: Halit Xhemë Elshani, Ditari i një luftëtari të UÇK, Prishtinë, 2016).

Javnosti su dostupna i određena saopštenja OVK u kojima je ova organizacija preuzela odgovornost za pojedine likvidacije.

Raznorazna dokumentacija OVK nalazi se u rukama institucija Republike Srbije, KFOR-a, UNMIK-a, EULEKS-a i inih, ali i privatnih lica.

Među njima su presretnuta pisma i komunikacije, fotografije, video zapisi, itd. U posedu KFOR-a nalazi se i spisak za likvidaciju koji je zaplenjen prilikom jedne (ne)rutinske kontrole tokom leta 1999. godine.

Imajući sve gore napisano u vidu, nepotrebno se podigla prašina oko postojanja arhive OVK. Nerealno je očekivati da se u njoj nalaze podaci o grobnim mestima nestalih ljudi, jer je dokumentacija prošla trijažu.

Ipak, svi će biti iznenađeni dokumentacijom koja će se tokom suđenja pojaviti u Hagu. A ponajviše bivši pripadnici OVK.

Autor je istoričar