Berlin 2016.

Učestvovao sam u programu Fondacije Konrad Adenauer o političkom izveštavanju, zajedno sa kolegama iz Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Albanije, Kosova, Bosne i Hercegovine i Moldavije. Razgovaralo se uglavnom o aktuelnoj politici, a prisustvovali smo i jednom jako značajnom skupu. Reč je o redovnom godišnjem skupu fondacije, gde se okuplja nemačka društveno-politička elita. Nije to nazovi elita kao ovde. Ono što se moglo čuti jeste neverovatna posvećenost suočavanju sa prošlošću i najvažnije – prihvatanje onoga što su uradili. Bilo je čak i suza tokom govora o tome kako nemački narod neće dozvoliti da se ponove užasi Holokausta.

Šta hoću da kažem. Nemci se svakodnevno suočavaju sa svojom nacističkom prošlošću i zločinima koje su počinili, ne samo nad Jevrejima, nego nad brojnim narodima u čitavoj tadašnjoj Evropi. Njihova današnja politička elita oblikuje svoju politiku gledajući daleko u istoriju, prihvatajući da su njihovi prethodnici učestvovali u zločinima. Da su iskreni u tome pokazuje i to što su doneli deklaraciju o genocidu nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, koje je počinila Osmanska Turska (ubijeno oko milion i po Jermena). Nemačka je preuzela odgovornost, a to i piše u toj deklaraciji, što kao vojni saveznik, uprkos informacijama, nije sprečila Tursku da počini genocid, pa „snosi veliki deo odgovornosti“ za ono što se desilo.

Na zgradi Bundestaga/Rajhstaga su i danas, 72 godine od završetka Drugog svetskog rata, vidljivi tragovi razaranja, zgrada je i danas izbušena gelerima, velika berlinska katedrala je i danas polusrušena i neobnovljena, a duž puta do Brandeburške kapije je neka vrsta muzeja na otvorenom sa scenama iz Holokausta, pa skoro da je neprijatno prolaziti kroz taj deo grada.

Ipak, ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste Memorijalni centar žrtvama Holokausta. Sastavljen je od ogromnih betonskih grobova koji čine beskrajne, isprepletane tunele u koje se ulazi i postepeno tone nizbrdo kao u gasnu komoru. Kad uđete u taj tunel od visokih betonskih blokova, čak ni to što ste u samom centru grada i što je saobraćaj dosta gust, ne utiče na to da do vas dopre zvuk. Više je reč o osećaju beznadežnosti, bespomoćnosti i svesti o blizini smrti. Neizbežno je poređenje sa ulaskom u gasnu komoru, u logor… Iznad vas je samo nebo, a ispred samo svetlo između betonskih blokova. Zastrašujući osećaj samoće, izolovanosti, prepuštenosti na milost i nemilost nepoznatom.

Današnja Srbija nije ni blizu tome. Sudski utvrđen genocid u Srebrenici je i danas za vlast stravičan zločin, Srbija tvrdi da nikada nije učestvovala u ratovima u BiH i u Hrvatskoj, nikada nisu istraženi logori u Srbiji… Javnost ni danas ne zna da su u Srbiji tokom devedesetih postojala četiri logora za Hrvate i Bošnjake – Stajićevo, Begejci, Šljivovica i Mitrovo polje. Porodice žrtava za Srbiju praktično ne postoje. Nalogodavci i visoki vojni i policijski oficiri nikada nisu odgovarali pred domaćim sudovima za zločine u ratovima… Koliko je nemačka društveno-politička elita uspela da ispliva iz ratnih užasa iznova proživljvajući svoju ratnu prošlost ali ne i ponavljajući je, srpski političari su ostali zaglavljeni u relativizaciji zločina i opravdavanju onoga što su njihovi prethodnici, predvođeni Slobodanom Miloševićem, učinili. Uostalom, nerazumevanje zločina je još jedan novi zločin.

Ovaj dodatak se objavljuje uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dodatka je isključiva odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stav Evropske unije.