Bez rešavanja pitanja nestalih ne može biti pomirenja

Stotine dopisa je išlo i ka našim ministarstvima, Vladi Srbije, Tužilaštvu za ratne zločine, i ka UNMIK-u, KFOR-u i EULEX-u, kao i tužiocu za ratne zločine na KiM. Na sastancima sa njima smo redovno dobijali obećanja da će to pitanje krenuti da se rešava – ističe u razgovoru za Danas Gordana Đikanović iz Udruženja porodica kosmetskih stradalnika.

Kako ukazuje, pitanje nestalih na KiM ne može da se reši samo u Prištini ili samo u Beogradu. „Ako nekada dođe do političke volje da se vlasti u Prištini i Beogradu istinski i odgovorno posvete rešavanju ovog pitanja, tada će moći da dođe do smanjenja broja nestalih i kidnapovanih. Što se tiče međunarodne zajednice, ne mogu da sudim o tome kakav je njihov interes ili nemanje interesa da pitanje nestalih uvedu u agendu razgovora delegacije Prištine i Beograda“, objašnjava Đikanović. Prema njenim rečima, pitanje nestalih je početak i kraj svega, „jer ne može ni povratak, ni pomirenje, ni ekonomija da se reši dok se ne reši pitanje svih nestalih – 1.643 osobe“.

– To je ključ svega, tek posle toga može da se krene dalje – naglašava Đikanović. Kako dodaje, bez obzira što su iz Udruženja porodica kosmetskih stradalnika svesni činjenice da nijedna vlast od 1999. godine do danas nije učinila ništa da se pitanje nestalih pomeri sa mrtve tačke, „nama nema druge nego da verujemo da će se u narednom periodu zvaničnici potruditi da ispune obavezu kako bi naša agonija prestala“.

– Onog trenutka kada porodice sahrane svoje nestale, tek tada će moći da stave tačku na najveću bol. Hoćemo u to da verujemo, kao što hoću i da naši prijatelji iz albanskih porodica saznaju šta se desilo njihovim najbližim. Godine neumitno teku, i sve je manje članova porodica koji će moći da dočekaju istinu – ističe Đikanović.

Udruženja kosmetskih stradalnika i porodice nestalih i kidnapovanih sa albanske strane, organizovali su nedavno u Beogradu zajedničku konferenciju za medije povodom Međunarodnog dana nestalih osoba, koji se obeležava 30. avgusta. Sa te konferencije je zatraženo da domaće i međunarodne institucije učine više na rasvetljavanju sudbine njihovih najbližih. Srpska i albanska udruženja uspešno sarađuju nekoliko godina u nazad.

– Naša saradnja bi mogla da posluži kao primer kada neko hoće da se dogovori, onda je sve moguće. Pre desetak godina smo sedeli sa albanskim porodicama i nismo progovarali ni reč. Nismo tada slušali jedni druge. Nismo bili svesni da i jedni i drugi nosimo istu bol. Taj proces, najpre komunikacije, pa zajedničkih aktivnosti uopšte nije bio lagan. I sada nailazimo na otpore, ali smo istrajni u toj dragocenoj saradnji, koju bi zvaničnici u Beogradu i Prištini vrlo lako mogli da prekopiraju. Može se kad se hoće – ukazuje Đikanović za Danas.

Kako ističe, jedini cilj ovih udruženja je da se smanjuje lista nestalih i kidnapovanih sa KiM.“ Mi ćemo čuvati uspomenu na njih i konstantno podsećati sve one koji ovim problemom treba da se bave“, naglašava Đikanović. Naša sagovornica je izgubila brata tokom sukoba na Kosovu.

– Moj brat je bio mašinski inženjer u Elektroprivredi Kosova. Mobilisan je januara 1999. i od tada se više nije vraćao kući. Poginuo je u Novom Selu Mađunskom na planini Čičavici. Tek kada sam počela da dolazim u Udruženje, shvatila sam koliko sam, da tako kažem, srećna. U odnosu na sapatnike iz Udruženja, imala sam sreće, jer sam ja moga brata sahranila. Ja nosim bol i tugu, ali znam gde je moj jedini brat sahranjen, u Prištini i imamo – njegova supruga, troje dece i ja – mesto gde možemo da zapalimo sveću. Na neki način smo neuporedivo mirniji u odnosu na 1.643 nestale žrtve, a to je sigurno više od 10.000 članova njihovih porodica – zaključuje Gordana Đikanović.

Traga se za više od 10.000 ljudi

Međunarodni dan nestalih obeležava se 30. avgusta, a prema podacima Međunarodnog Komiteta Crvenog krsta, i dalje se traži oko 10 hiljada osoba koje su nestale tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj skoro dve hiljade ljudi, na Kosovu 1.643, a u Bosni i Hercegovini oko 6.500 ljudi.