Hrvat iz Vukovara, zaštićeni svedok „E“, u svedočenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, u javnosti poznatijim kao Haški tribunal, opisao je srpsku opsadu, pad grada, kao i svoje zatočeništvo.
On je o tome pričao 3. februara 1998. godine u predmetu protiv Slavka Dokmanovića, predsednika opštine Vukovar od 1990. do polovine 1991. godine.
Pre nego što je predmet okončan, Dokmanović je preminuo u pritvorskoj jedinici Tribunala.
Svedok „E“ je sa suprugom i decom živeo u Vukovaru.
Napetosti u gradu su eskalirale 1991. kad su ubijeni hrvatski policajci u obližnjem Borovom Selu.
U julu 1991. Jugoslavenska narodna armije (JNA) počela je da granatira Vukovar, što je izazvalo paniku u celom gradu.
Na kraju je grad opkoljen sa svih strana i nije bilo nikakvog izlaza.
Svedok „E“ je rekao da su u tom trenutku uslovi za život postali vrlo teški, jer nije bilo struje, a bilo je vrlo malo hrane.
Granatiranje je bilo gotovo neprestano, tako da su se svedok „E“ i njegova supruga sklonili u podrum velike zgrade koja se nalazila preko puta Vukovarske bolnice, gde se skupilo oko 60 ljudi i srpske i hrvatske nacionalnosti.
Tu su živeli skoro dva i po meseca, sve do pada grada.
Sredinom novembra 1991. svedok „E“ je saznao da je između predstavnika grada i JNA dogovorena predaja.
S nekolicinom drugih ljudi s kojima se skrivao, otišao je u Vukovarsku bolnicu. Verovali su da će odande biti evakuisani.
Svedok „E“ je ispričao da su se ljudi posebno plašili predaje paravojnim formacijama, poznatim kao četnici, jer se pričalo da su oni počinili užasne zločine u selima koja su pala pre Vukovara.
Rekao je da su oficiri JNA stigli u Vukovarsku bolnicu, a da se jedan od njih predstavio kao major Veselin Šljivančanin i okupljenim ljudima rekao: „Od sada ćete slušati moje naredbe“.
Rekao im je da će biti prebačeni u kolektivni centar u skladištu Veleprometa u Vukovaru, a da će prvo odvesti žene, decu i starije.
Svedok „E“ je vojnim kamionom prebačen u dvorište poduzeća Vupik, s druge strane ulice od skladišta Veleprometa.
Dvorište je bilo puno prognanika koji su dovedeni sa svih strana Vukovara.
„Bio je opći metež, opći haos. Opće zapomaganje, pucnjava, plač i vriska… Baterijskim lampama su išli od jednog do drugog, izdvajali su ljude, one koje su oni htjeli, odvodili ih tamo gdje su oni htjeli… Ljudi su odvođeni, tučeni, maltretirani na sve moguće i nemoguće načine“, rekao je svedok „E“.
Njega je odveo Darko Fot, stanovnik Vukovara s kojim je nekada odlazio u lov.
Svedok „E“ je bio primoran da stoji uz veliki zid.
Nešto kasnije ga je odveo muškarac kojeg je prepoznao kao Miću Dankovića, bivšeg novinara iz Vukovara, da bi nakon nekog vremena, došao i treći muškarac, Boro Sujanović i odveo svedoka „E“ i prijatelja Jurocu u jedan objekat Veleprometa.
Tu je primoran da preda novac.
On i Jurica su gurnuti u jednu malu mračnu prostoriju punu ljudi.
Čuli su pucnje ispred zgrade u kojoj su držani…
Oko pola sata kasnije, mladić plave brade iznenada je otvorio vrata.
Rekao im je: „U 9.30 idete svi na streljanje“.
Otprilike u to vreme vrata su se otvorila.
„U prvi mah smo mislili da je to streljački vod“, izjavio je svedok „E“.
Umesto toga, jedan oficir im se obratio s poštovanjem, rekavši im da odu do autobusa napolju u parovima, spuštenih glava.
Obećao je da im se ništa neće dogoditi i dao instrukcije vojnicima da pucaju na bilo koga ko bi im se približio.
Napolju, dok su se ukrcavali u autobus, bili su okruženi ljudima koji su vikali: „Ubijte ustaše, nemojte ih voditi nikuda“.
Pošto su ih vojnici štitili, sigurno su ušli u autobus.
Bilo je ukupno sedam ili osam autobusa punih ljudi.
Odvedeni su u Srbiju, u logor u Stajićevu, a nakon toga u Sremsku Mitrovicu.
Svedok „E“ je tu držan sve dok nije razmenjen 23. marta 1992. Njegov sin nije preživeo rat.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.