Crtice iz suda: „Mamu vam izdajničku“

Reče Borjan to u pauzi suđenja, ne sluteći da je tu i novinarka Danasa, kojoj su se te žene odmah požalile. Dakle, ovu, malo je reći ogavnu psovku (sve su psovke ogavne), izreklo je „ono“ što trenutno predstavlja vlast u Srbiji. Izreklo je ženama, koje mu ništa nažao nisu uradile, niti su ga na bilo koji način isprovocirale, ZNAM jer sam bila tu. Opsovao ih je zato što mu se može, zato što zna da neće biti sankcionisan, zato što je umislio da je nešto bitno, jerbo je vlast, a da svi koji se ne slažu s njegovim nacionalističkim i patriJotskim stavovima, zaslužuju da „im se bip izdajnička mama“.

Kada sam mu se predstavila i upitala zašto im je to rekao, Borjan se zbunio, nije očekivao neku tamo novinarku i to baš iz Danasa, pa se počeo vaditi kako nije rekao tu reč na J, i kako nije opsovao te dve žene, od kojih je jedna iz Fonda za humanitarno pravo (po di foltu valjda izdajnica srpskog naroda), već je navodno svima koji su protiv onoga što on predstavlja – „Veliku Srbiju, Šešelja, mizoginiju, ratne zločine, radikalske Vjerice Radete, ucene i pretnje… – uputio jednu „mamu izdajničku“. Znači da je „počastio“ i mene.

To što je Borjan uradio nije nikakvo iznenađenje, s obzirom na to kako se ponaša njegov šef Vojislav Šešelj usred iste te sudnice, pozivajući, na primer, da se pretuče novinarka Danasa ili da se zadave Žene u crnom. Ili njegova saborka Radeta, koja je na monstruozan način prozvala tada tek preminulu Hatidžu Mehmedović, kojoj su srpske snage ubile muža i dva sina u Srebrenici. Radeta je i dalje potpredsednica Skupštine Srbije, Šešelj je narodni poslanik. Borjanova psovka je slika i prilika današnje Srbije, urušene na svim poljima, koju vode bahati i bezobrazni. I to im se nažalost može.

Mi smo „zaslužili“ da nam Borjan „j… mamu izdajničku“, dok se srdačno pozdravlja sa (ne) čovekom koji je u crnim vojnim pantalonama, spitfajer jakni, majici sa likom ratnog osuđenika Ratka Mladića i amblemom „jugoslovenske armije – prištinski korpus“, došao da podrži osmoricu optuženih za preko 1.300 ubistava Bošnjaka. To je šamar pravdi, šamar moralu, šamar žrtvama. I opet su radikali sedeli u prvom redu u publici, iako je to zabranjeno. Ovog puta je poziciju stranačkog šefa zamenio Nemanja Šarović.

Inače, u sredu, 13. novembra, pre suđenja za masakr u Srebrenici, Milanko Dević je prvostepenom presudom osuđen na sedam godina zatvora zbog ubistva jednog bošnjačkog civila u zaseoku Šljivari, opština Ključ u BiH 1992. godine. Tokom izricanja presude, Dević je bio izrazito miran, nije napravio nikakvu grimasu, nikakav pokret. Obučen u farmerke i lila košulju, držao je prekrštene ruke, a na jednoj je imao dve brojanice. Niko od porodice i prijatelja Deviću nije došao na izricanje presude, iako mu je sudsko veće kao olakšavajuću okolnost uzelo to da je „porodični čovek i otac troje dece“. Posle presude, ispred Specijalnog suda, nije želeo da da izjavu medijima, već je odmah zapalio cigaretu i ubrzo sa svojim advokatom, koji je najavio žalbu na presudu, otišao. Jedno veliko bravo za sudsko veće koje mu je presudilo zatvorskom kaznom.