Cveće cveću

18. novembar 1991. godine. Vukovar konačno pao, oslobođen! Svi tamo dospeli novinari mahnito traže ogrlicu od dečjih prstića koja se danima zloslutno najavljuje na RT Beograd. Ustaške horde, genocidni narod, ko drugi bi to mogao da uradi? Niko pronašao. Ali unezverenih i preplašenih ljudi, uplakane dece, leševa ljudskih i životinjskih po jedva prepoznatljivim ulicama u gradu koji je sadistički sravnjen projektilima JNA svih raspoloživih kalibara – na svakom koraku. Pobednici likuju i ne praštaju. JNA, lokalni teritorijalci, teritorijalci iz Srbije, paravojska svake fele nastoje svim silama da spreče da niti jedan borac suprotne strane ne napusti Vukovar.

20. novembar 1991. godine. Uzoriti major JNA (Jugoslovenska narodna armija) Veselin Šljivančanin, zajedno sa oficirom za vezu SSNO (Savezni sekretarijat za narodnu odbranu) pukovnikom Nebojšom Pavkovićem u dogovorenom igrokazu pred kamerama pokušava u Vukovaru da nauči pameti posmatrača MKCK (Međunarodni komitet Crvenog krsta) Nicolasa Borsingera. Na barikadi na mostu preko reke Vuke – uveravaju ga njih dvojica da je put miniran i sprečavaju da dođe do bolnice čije je pacijente tog dana trebalo evakuisati uz nadzor međunarodnih posmatrača na osnovu sporazuma potpisanog i od strane JNA. U isto vreme, iste kamere beleže da preko drugog mosta isti ti pacijenti bivaju evakuisani u autobusima ali isključivo pod kontrolom JNA i njene vojne policije.

Ovčara, poljoprivredno dobro izvan grada. 200 ljudi iz bolnice ukrcani u autobuse stižu tamo i pre ulaza u hangar prolaze kroz špalir dobrodošlice između dva reda postrojenih vojnika, po 10 do 15 sa svake strane – udarci iz svih raspoloživih oružja i oruđa padaju po njima: drvenim štapovima, kundacima, motkama, lancima, štakama. Besomučna batinanja se nastavljaju u hangaru. Batinaši se smenjuju na zvuk pištaljke. Ratni zarobljenici su morali da se naslone uza zid, s podignutim rukama i raširenim nogama. Niko nije ni pokušao da zaustavi premlaćivanja. Na Ovčari se nalazi i major Šljivančanin iako je, pošten kakav jeste, tvrdio na suđenju u Hagu da on na Ovčaru tog dana nije nikako dolazio. Nije računao da će preteći neki svedok i svedočiti o njegovom boravku tamo. Dve žene, Janja Podhorski i Ružica Markobašić, koja je bila u poodmakloj trudnoći, našle su se u hangaru kao ratne zarobljenice među tih 200 nesrećnih ljudi – ni za njih dve nije bilo milosti.

Tog popodneva 20. novembra 1991. godine na obodu obližnje šume bagerom je iskopana rupa dugačka 10 metara, široka tri, a duboka od metar i po do dva metra. Ta rupa će do kraja dana postati masovna grobnica za tih 200 ljudi koji će nakon celodnevnog mučenja i bestijalnih iživljavanja biti tu ubijeni i zatrpani sa nadom da ih niko nikada neće naći. Pronađeni su.

Za zločine počinjene na Ovčari, po komandnoj odgovornosti pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osuđeni su: pukovnik JNA Mile Mrkšić, komandant Operativne grupe (OG) Jug i Gardijske motorizovane brigade (gmtbr) na 20 godina zatvora i major JNA Veselin Šljivančanin, načelnik organa bezbednosti OG Jug i gmtbr na 10 godina zatvora.

U Srbiji je od 24 lica optuženih da su bili direktni počinioci ubistava na Ovčari, na suđenju koje je trajalo 14 godina, novembra 2017. godine pravosnažno osuđeno 11 lica pripadnika lokalne Teritorijalne odbrane Vukovara i paravojne jedinice Leva Supoderica.

20. novembar 2018. godine.

Na području grada Vukovara još uvek se 308 osoba vode kao nestali.

Autor je koordinator arhiva u Fondu za humanitarno pravo