„Do kada će ljudski životi biti važni samo kao broj“

Do kada ćemo dopustiti da osuđivani ratni zločinac širi govor mržnje sa poslaničke klupe? Noćima već me muči to kako svi znamo te toponime Omarska, Trnopolje, Sarajevo, Košare i mnoge druge, ali nikada ne zastanemo da razmislimo, makar i na minut, svaka od mnogo žrtava je imala svoj životnu priču, punu uspona, padova, lepih i ružnih trenutaka, svaka od tih nevinih duša je volela nekoga, nešto, svaka žrtva je imala nekoga voljenog, nekoga kome još uvek nedostaje.

Zapitajte se samo šta ta osoba nije uradila, pomislila, osetila samo zbog nečijeg hira, besa.

Zbog glupave nacionalističke politike, politike mržnje, laži i manipulacije. Zapitajte se sada i zašto kada znamo ili kada možemo saznati istiniti i provereni narativ mi biramo da mislimo da smo mi jedine žrtve i da smo bezgrešni. Zašto odbijamo kolektivnu odgovornost, zašto dozvoljavamo ne samo da se po žrtvama pljuje nego i da se one negiraju iako već imamo more presuda, preko milion i šesto hiljada dokumenta.

Zašto ako ove „velike glave“ nemaju ni trunku srama, empatije i ljudskosti mi ne povedemo primerom i pokažemo da smo ljudi.

Ovo je tekst Davida Šujdovića, učenika Škole ljudskih prava, koju skoro dve decenije organizuje Helsinški odbor za ljudska prava, odnosno Jelena Džombić, dugogodišnja saradnica ove nevladine organizacije. Imala sam posebnu čast da protekle nedelje budem pozvana da deci koja su se prijavila za ovakav vid nastave – održim čas.

Mediji pre, tokom i posle konflikta, glasio je naslov mog časa. Učesnici ove škole rođeni su posle dvehiljadite godine. Oni znaju gotove sve pojmove i činjenice iz ratova devedesetih, imaju sistem vrednosti koji je baziran na ljudskosti, osećanju u odnosu na odgovornost države čiji su građani. Za razliku od većine onih koji su angažovani u javnom prostoru i koji zauzimaju javne funkcije. Nisu skloni relativizaciji, ne određuju se u odnosu na krivicu onog drugog.

Posmatraju sopstveno društvo i okolnosti u kojima odrastaju i jasno im je da samo na to mogu imati kako uticaj tako i odgovornost. Znaju da je nepotrebno i neetički baviti se drugima dok u „sopstvenom dvorištu“ imaju posla sa ratnim profiterima i promoterima.

Oni kao da sve razumeju. Činilo se neverovatnim da su upravo deca, ta deca čistog srca, jedini koji ne dovode u pitanje osnovnu ljudskost i osećanja prilikom govora o najtežim temama koje opterećuju naše društvo. Neki od njih su i plakali od sramote zbog toga što žive u zajednici koja štiti zločince, odnosno i dan danas ponižava žrtve. Smeju se ratnom promoteru Aleksandru Vučiću, danas – predsedniku Srbije. Jasno uviđaju manipulaciju kojoj ih izlaže njegova vlast.

Ni o opoziciji ne misle ništa mnogo bolje. Oni nemaju lični odnos prema tim „fenomenima“, vide ih ogoljeno, onakvim kakvi zaista jesu. Osećaju vrlo jasno specijalnost trenutka u kojem se priča ne svodi na podsmeh korumpiranim nacionalistima već prelazi na ozbiljnost govora o žrtvama.

Zaista je tako bilo. Zaista je dečak zaplakao jer nije mogao da podnese težinu utiska i osećaja u kojem je prepoznao da se u aktuelnom vremenu uopšte ne govori o žrtvama, ljudima koji su pokošeni ratnim vihorom. Ratom koji je predvođen onima koji danas zauzimaju najviše pozicije vlasti i sa te visine se podsmevaju žrtvama, umanjuju njihov značaj da bi opravdali sopstvene postupke – zločine.

Među njima nema sumnje da je Vojislav Šešelj ratni zločinac, kao što nema sumnje da je danas Aleksandar Vučić njegov dosledni politički naslednik. Nikakve simpatije nemaju prema aktuelnim političarima. Oni nemaju novca, dolaze iz, po egzistencijalnoj moći, prosečnih srpskih porodica. Oni su normalna deca, koja su, recimo i to, bila povlašćena da saznaju činjenice o ratu na Školi ljudskih prava Helsinškog odbora. Njihova moć je nepregledna. Zlikovci, čuvajte se, jer uskoro oni nastupaju. A, jaki su, prejaki, i oduvaće ih za tili čas. Videćete.