Egzit više nikada neće početi minutom ćutanja za žrtve genocida

Takođe, pokazatelj je i mera toga koliko je društvo, iako nikada suočeno sa činjenicama o tom zločinu, čak nazadovalo u odnosu na neko prošlo vreme. U prilog navedenim tvrdnjama, Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo, naveo je na početku „Javnog časa o sudski utvrđenim činjenicama o genocidu u Srebrenici“, održanog na dan komemoracije u Potočarima, kao primer otvaranje muzičkog festivala Egzit pre 13 godina. Te 2005. dogodilo se nešto što je danas, primetio je Nemanja Stjepanović, gotovo nezamislivo – Egzit je otvoren minutom ćutanja u znak poštovanja i odavanja počasti žrtvama srebreničkog genocida. To se neće dogoditi ni ove, ni narednih godina, predviđa Stjepanović.

I pored ovogodišnjeg upadljivog muka vrha srpske politike o genocidu, istraživač FHP, prepoznao je ipak dve izjave kao simptome bolesti neodricanja od koncepta koji je i doveo do genocida. I tome dalje sledstveno neodustajanje od potrebe osvajanja i etničkog čišćenja teritorija, odnosno uverenja da se jedino takav ishod može smatrati, kako je rekao Stjepanović – uspehom naše borbe. U odnosu na izjavu ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji je, opisao je Nemanja Stjepanović – pretećim tonom rekao da niko ne sme da nas zove genocidnim narodom, prepoznao je kao mnogo opasniju onu koju je dao istoričar Predrag Marković, funkcioner SPS – da je granica na Drini, između Srbije i RS, samo privremena.

Konstatujući na javnom času o Srebrenici, održanom 11. jula u prostorijama FHP – da ni ove godine niko od srpskih zvaničnika nije prisustvovao komemoraciji u Potočarima, kao i da „oko nas slobodno šetaju ljudi koji su učestvovali u genocidu u Srebrenici“, Nemanja Stjepanović osvrnuo se na odgovor Ane Brnabić Inicijativi mladih za ljudska prava na poziv da tog dana zajedno sa drugim aktivistima i građanima, na Andrićevom vencu, zapali sveću za žrtve genocida. Premijerka je rekla da ne može da dođe jer je u to vreme u Londonu na Samitu država Zapadnog Balkana, što je predavača na javnom času o Srebrenici podsetilo na državne avione kojim su pojedini osuđeni ratni zločinci vraćani iz Haškog tribunala u Srbiju, i zapitao gde su sada ti avioni za premijerku da joj upriliče prisustvo odavanju počasti žrtvama genocida. Pre svega, imajući u vidu, uprkos negiranju o učestvovanju države Srbije u tom masakru, da postoji puno dokaza koji govore upravo suprotno. Nemanja Stjepanović je dokazima o finansiranju, organizaciji i planiranju genocida dodao i činjenicu da su svi oficiri Vojske Republike Srpske koji su učestvovali u genocidu u Srebrenici 1995. godine primali platu Vojske Jugoslavije kao i da su potom postali penzioneri Srbije.

Javni čas o zločinima u Skočiću

Beograd // U Fondu za humanitarno pravo (FHP) sutra će, u 15.30 časova, biti održan javni čas o događajima u Skočiću 1992. godine, kao i borbi Zije Ribića da odgovorni za ubistvo njegove porodice budu kažnjeni. Osim Ribića, na javnom času će govoriti i Marina Kljaić, njegova zastupnica u sudskom postupku, a biće prikazana i izložba fotografija Andree Rizza Goldsteina, posvećena žrtvama zločina u Skočiću.

Početkom jula 1992. godine, dobrovoljačka jedinica „Simini četnici“ ušla je u selo Skočić kod Zvornika. Oni su 12. jula prvo srušili seosku džamiju, da bi zatim u jednu kuću skupili sve romske meštane koje su zatekli u selu. Opljačkali su ih i fizički, psihički i seksualno zlostavljali. Tri devojke su odvezli u obližnje selo Malešić, prisilno smestili u kuće sa pripadnicima jedinice i tokom narednih nekoliko meseci držali ih u stanju ropstva, uz konstantno silovanje, seksualno ponižavanje i torturu.

Preostale Rome su odvezli do prethodno iskopane jame, pojedinačno ih izvodili iz vozila i ubijali noževima i iz vatrenog oružja, a leševe bacali u jamu. Ubili su 27 civila. Zijo Ribić (tada 8 godina) bio je među streljanim Romima. Jedini je preživeo streljanje u kojem su ubijeni njegovi roditelji, šest sestara i brat. FHP podseća da je suđenje optuženima zločin u Skočiću počelo pred Višim sudom u Beogradu u septembru 2010. godine. U junu ove godine, pripadnici jedinice „Simini četnici“ oslobođeni su optužbe za rušenje seoske džamije i ubistvo 27 romskih civila, dok su trojica osuđena zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja.