Genocid – zabranjena reč

U presudi se, između ostalog, navodi obaveza da se počiniocima genocida sudi. Da vidimo do koje mere je ta obaveza ispunjena.

Nakon javnog prikazivanja snimka ubistava šestorice dečaka i mladića u Trnovu, domaće tužilaštvo pokrenulo je proces protiv pripadnika „Škorpiona“ i grupa njih osuđena je na kazne zatvora u trajanju od 5 do 20 godina. U optužnici (i presudi) ne samo da nije pomenut srebrenički genocid, nego nisu uvaženi ni dokazi o tome da su šestorica ubijenih uhapšeni u Srebrenici, baš kao što je tokom procesa odbijeno izvođenje dokaza o vezi „Škorpiona“ i MUP-a Srbije. Tako ispada da je jedinica koja nije pripadala nikome ubila šestoricu mladića koji su stigli niotkuda.

Fond za humanitarno pravo podneo je 2010. godine krivičnu prijavu za genocid u Srebrenici protiv nekoliko pripadnika 10. diverzantskog odreda VRS, uključujući komandanta te jedinice Milorada Pelemiša.

Do danas je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo optužnicu protiv samo jednog pripadnika tog odreda – Brane Gojkovića. Zašto baš protiv njega? Zato što je BiH tražila izručenje i imala spremljen proces u kojem je trebalo da mu sudi. Umesto izručenja, srpsko pravosuđe ga je brže-bolje optužilo, zatim je sa njim sklopilo sporazum o priznanju krivice i osudilo na 10 godina zatvora. Tako je sprečeno da mu se sudi u Sarajevu i što je mnogo gore – nikakva informacija od njega nije dobijena. Niti će svedočiti o tome ko su organizatori streljanja stotina ljudi u Branjevu, niti će reći bilo šta o sudbini Bošnjaka koji se još uvek vode kao nestali.

Konačno, u januaru prošle godine u Srbiji je podignuta optužnica kojom se osmorica specijalaca policije Republike Srpske terete za ubistvo oko 1.300 srebreničkih Bošnjaka 14. jula 1995. godine u Kravici. Naravno, ne i za genocid jer ta reč kao da je zabranjena u Tužilaštvu za ratne zločine. Suđenje je trebalo da počne u decembru prošle godine, ali je odloženo jer su odbrane tražile izuzeće veća. Suđenje je čitanjem optužnice počelo prošle sedmice, a onda ponovo odloženo zbog odluke jednog od optuženih da otkaže punomoćje advokatu. Korak napred, dva nazad.

Ni u jednom od pomenutih slučajeva odlaganja nije prekršen zakon, ali treba imati u vidu da zakonski okvir ostavlja prostor za opstrukcije. U nekim drugim suđenjima za ratne zločine odbrane su ga obilato koristile, pa zato nije preuranjen zaključak da se upravo to radi i na suđenju za ubistvo u Kravici.

Reč je o obimnom predmetu koji će dugo trajati i bez opstrukcija. Sa opstrukcijama, može se odužiti do u nedogled. Za to vreme, porodice 1.300 žrtava čekaju pravdu. Grupa srebreničkih majki došla je u decembru na početak procesa. Posle stotina pređenih kilometara, višesatnog putovanja i stresnih priprema za suočavanje sa optuženima za ubistvo njihovih najbližih rođaka, vratile su se kući bez ikakvog rezultata, bez zrna satisfakcije.

Upitana zašto je suđenje odloženo, jedna od njih okupljenim novinarima rekla je: „Zato što pravosuđe u Srbiji ne funkcioniše“. Baš da vidimo hoće li njene reči biti demantovane.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo