Godišnjica streljanja srebreničkih Bošnjaka u Branjevu

U njihovom streljanju je, po naređenju nadležnih komandanata, učestvovalo osam pripadnika 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske (VRS). U streljačkom vodu je, pored ostalih, bio i Dražen Erdemović, jedan od prvih pripadnika VRS, koji je na suđenju u Hagu priznao zločin i izrazio žaljenje. Osuđen je prvostepeno na 10, a onda mu je kazna smanjena na pet godina zatvora.

O genocidu u Srebrenici govorio je i za medije, ali i bio svedok pred Hagom. Svedočio je na suđenjima Radislavu Krstiću, Slobodanu Miloševiću, Momčilu Krajišniku, Momčilu Perišiću Vujadinu Popoviću i Ljubiši Beari.

Bio je svedok i na suđenju Radovanu Karadžiću 2012. godine. Erdemović je govorio baš o streljanju zarobljenih Srebreničana u Branjevu. Broj zarobljenika koje je 16. jula 1995. na farmi Branjevo, kod sela Pilica, ubio sa još sedmoricom pripadnika 10. diverzantskog voda VRS, Erdemović je procenio na „između 1.000 i 1.200“.

Na farmu Branjevo, Erdemovića i druge vojnike, po njegovim rečima, doveo je iz Zvornika „visok i korpulentan potpukovnik VRS“ „prosede kose“.

Potpukovnikovo naređenje da „civili“ koji će stići autobusima, moraju biti pobijeni, diverzantima je preneo vođa njihove grupe Brano Gojković. Potpukovnik je zatim otišao sa farme, a nedugo zatim stigao je prvi autobus.

Muškarci u civilnoj odeći, neki sa povezima preko očiju i vezanih ruku, zatim su, kako je izjavio svedok, izvođeni pred streljački stroj u grupama od po desetak. Po Erdemovićevom iskazu, streljanje srebreničkih muslimana iz „15 do 20 autobusa“ trajalo je od 10 sati ujutro do 14 ili 15 sati po podne, kada je ubijanje preuzela druga jedinica iz Bratunca.

Svedočenje preživelog

Fond za humanitarno pravo je zabeležio svedočenje zarobljenika koji je preživeo streljanje u Branjevu.

„Kada su otvorili vatru, odmah sam pao na zemlju. Ruke su mi i daje bile vezane iza leđa. Pao sam na stomak, licem ka zemlji. Jedan čovek je pao preko moje glave i mogao sam da osetim njegovu toplu krv kako curi preko mene. Pucanje se nastavilo i naredili su vojnicima da pucaju u svakoga po jednom. Čuo sam da viču da ne smeju da pucaju u glavu da se ne bi prolio mozak, već u leđa da pucaju. Mene su upucali u leđa. Ruke su mi bile vezane. Metak mi je prošao ispod levog pazuha, kroz majicu i samo me je ogrebao. Nastavio sam da ležim tamo. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je neko ostao živ da bi ga previli. Ako bi se neko javio, dokrajčili bi ga. Čuo sam jednog čoveka kako zapomaže i molio ih je da ga ubiju, ali su rekli da će ga ostaviti da se muči još neko vreme, pa da će ga posle ubiti“.