Godišnjica zatvaranja logora „Omarska“

Ovogodišnja komemoracija neće imati zvaničan program kao prethodnih godina zbog poštovanja mera u borbi protiv epidemije korona virusa.

Logor „Omarska“ osnovan je u maju 1992. godine. Bio je u funkciji skoro tri meseca, tokom kojih je, prema podacima Regionalnog saveza udruženja logoraša regije Banja Luka, bilo zatočeno do 6.000 ljudi, a ubijeno ili nestalo oko 700. Početkom avgusta 1992. logoru je odobren pristup međunarodnim novinarima. Njihovi prilozi koji su emitovani širom sveta podstakli su međunarodnu zajednicu da reaguje. Novinarski izveštaji otkrili su stravične i nehumane uslove u kojima su u tom logoru bili zatočeni civili nesrpske nacionalnosti. Oni su zlostavljani, premlaćivani, silovani, mučeni…

Krizni štab opštine Prijedor osnovao je tri logora za nesrpske civile -Omarska, Keraterm i Trnopolje. Za zločine počinjene u tim logorima, pred Haškim tribunalom je osuđeno 11 osoba, a pred Sudom BiH još četiri nakon što je njihov predmet iz Haga prebačen u Sarajevo. Sud BiH osudio je na jedinstvene kazne zatvora Darka Mrđu (20) i Zorana Babića (35).

U Tribunalu su osuđeni Predrag Banović na osam godina zatvora, Miroslav Kvočka na sedam, Dragoljub Prcać na pet, Mlađo Radić na 20, Zoran Žigić na 25, Milojica Kos na šest, Duško Sikirica na 15, Damir Došen na pet, Dragan Kulundžija na tri godine, Milomir Stakić na 40 i Duško Tadić na 20 godina zavora.

Samir Poljak, koji je bio zatočen u logoru „Omarska“, svedočio je pred Tribunalom u predmetu protiv Stakića. Poljak je, između ostalog, rekao da su zatočenike, njih oko 150-160, smestili u običnu garažu.

„Unutra nije bilo prostora da se sjedne, svi smo stajali, kao sardine smo bili“, ukazao je Poljak, dok je svedok Mehmed Alić u postupku protiv Duška Tadića rekao da su zatvorenike izvodili i toliko tukli da su ih u sobu vraćali mrtve.

„Samo vam ga bace unutra u sobu, a bilo je i ljudi koji se nisu ni vratili“, svedočio je Alić. On je govorio i o tome kako je pokušao da odbrani svog sina Envera od srpskih vojnika koji su se spremali da ga pretuku.

„Ja sam se povratio, zapomagao sam, poletio sam nekako da ga odbranim, da ih zamolim… Oni su mi rekli: „Briši, vodi ga, zaklaćemo i njega“. Oni su došli, njih dvijica ga ćapili, rekao mi je da mu čuvam djecu“, plačljivim glasom pričao je Alić.

I Emir Beganović je bio zatočen u logoru „Omarska“, teško je premlaćivan i držan u nehumanim uslovima. Nekoliko puta je svedočio pred Tribunalom.

„Nije postojala nikakva disciplina. To je bilo jedno bezakonje gde je mogao da radi ko šta hoće. Ko god je mogao da ubije ljudi koliko god hoće, niti ga je imao ko upitati zašto… Svako je dolazio tu da svoje privatne odnose rešava ako je imao nešto prije rata… Nije bilo pravila nikakvih“, ispričao je Beganović u Hagu.

„Možda i sama ne bih vjerovala da to nisam doživjela na vlastitoj koži. Bila je to klaonica smrti, gde su ljude mučili i ubijali sa spravama koje su bile napravljene specijalno za tu priliku… Moj radni dan je počinjao brojanjem mrtvih na travnjaku ispred zloglasne Bijele kuće koja se nalazila u okviru logora. Nekada bih nabrojala i do 25 mrtvih“, izjavila je svojevremno za Danas Nusreta Sivac, prijedorska heroina, koja je sa još 36 žena dva meseca bila zatočena u logoru „Omarska“.

Kako nam je ispričala, to je bio najstrašniji logor na području bivše Jugoslavije u kojem je bilo zatočeno na hiljade muškaraca.

„Njih su mučili, nas žene su seksualno zlostavljali“, rekla je Nusreta tada za Danas. Ona je pet dana provela i u logoru „Tnopolje“.

Na području prijedorske opštine likvidirano je preko tri hiljade ljudi bošnjačke i hrvatske nacionalnosti. Ubijeno je 102 dece, od kojih je najmlađe imalo samo dva meseca. Srpske vlasti ne dozvoljavaju da se podigne spomenik ubijenoj deci.