Hrvatska nema prava da traži naknadu ratne štete od Srbije

Povod za traženje odgovora u FHP-u je nedavna izjava poslanika vladajuće Hrvatske demokratske zajednice i bivšeg šefa diplomatije Miro Kovača o tome kako će Srbija morati da reši pitanje odštete hrvatskim logorašima u sklopu pregovora o priključenju Evropskoj uniji.

„Logoraši, oni koji su bili zatočeni u srpskim koncentracionim logorima u Hrvatskoj i izvan Hrvatske, znači u Srbiji, imaju pravo na odštetu i na temelju međunarodnog prava, ali i na temelju srpskog pregovaračkog okvira o priključenju Evropskoj uniji“, rekao je Kovač početkom ove nedelje, u Kninu, gde je kao izaslanik Hrvatskog sabora učestvovao u obeležavanju Dana logoraša.

Na komentar da Srbija za sada ne pokazuje sluh prema zahtevima hrvatskih logoraša za odštetom, Kovač je ocenio da će Srbija pitanje obeštećenja morati da reši i da za to „postoji utemeljenje u međunarodnom pravu, ali i u pregovaračkom okviru Srbije kad je reč o priključenju Evropskoj uniji“.

U Fondu za humanitarno pravo za Danas objašnjavaju da su pitanje potraživanja ratne štete i pitanje potraživanja naknade štete za logoraše dve različite stvari.

– Što se ratne štete tiče, SRJ je sa Hrvatskom potpisala „Sporazum o normalizaciji odnosa između SRJ i Republike Hrvatske“ (Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori br. 5/96), gde je u članu 7 Sporazuma navedeno da će u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog Sporazuma strane ugovornice sklopiće sporazum o naknadi za svu uništenu, oštećenu ili nestalu imovinu. Tim sporazumom će se definisati postupci ostvarivanja prava na pravičnu nadoknadu koji neće uključivati sudske postupke (stav 6), kao i da će se u cilju sprovođenja obaveza ovog člana osnovati, u roku od 30 dana od potpisivanja ovog Sporazuma, zajednička komisija sastavljena od po tri predstavnika svake strane ugovornice (stav 7). Navedeni sporazum se odnosi isključivo na obeštećenje za imovinu koja je uništena, oštećena ili nestala – tumačenje je pravnog tima FHP-a preneto Danasu.

Sa druge strane, ističu u FHP-u, pitanje naknade štete za logoraše nije regulisano ovim Sporazumom, pa on i ne može biti osnov po kojem se šteta može potraživati, iako se takav utisak stiče iz pojedinih izjava.

– Kada je reč o procesu pristupanja Srbije EU i pitanju odštete – budući da je proces pristupanja politički proces, može se desiti da Hrvatska aktuelizuje ovo pitanje. U regionu imamo primer da je Crna Gora obavezana da isplati odštetu zbog više ratnih zločina počinjenih na njenoj teritoriji, na osnovu tužbenih zahteva žrtava ili njihovih porodica (reč je o reparacijama, a ne o ratnoj odšteti). U Crnoj Gori je isplata te vrste odštete deo realizacije Akcionog plana za Poglavlje 23 u pregovorima sa Evropskom unijom (Poglavlje 23 se odnosi na pravosuđe i osnovna prava). U Akcionom planu za Poglavlje 23 u Srbiji takvi zahtevi nisu postavljeni, niti su oni bili deo Pregovaračkih pozicija za Poglavlje 23 – ističu u Fondu za humanitarno pravo za naš list.

Na pitanje kolike su i da li postoje šanse da, ipak, Srbija plati odštetu logorašima, ako do takvog zahteva dođe, pravni tim FHP navodi da „s obzirom na to se izjava Mira Kovača odnosi na naknadu štete za logoraše, logoraši bi mogli da pokrenu postupke protiv Republike Srbije, ali bi se suočili sa pitanjem zastarelosti potraživanja naknade štete“.

– Takav slučaj je iz razloga što ne postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda protiv lica koje bi bilo odgovorno za zločine koji su izvršeni nad logorašima, shodno čemu se ne bi mogli primeniti duži rokovi zastarelosti koji važe za zastarelost krivičnog gonjenja. Samim tim je nastupila zastarelost potraživanja naknade štete, nakon tri odnosno pet godina od momenta kada je šteta nastala. Ovaj stav podržao je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Baničević protiv Hrvatske – objašnjavaju pravni stručnjaci za Danas.

Sagovornici Danasa dalje navode da nemaju procene o kom broju potencijalnih oštećenih je reč, ali i da, ako se budu primenili standardi o zastarelosti, irelevantno je koliko ih ima jer su svi zakasnili sa podnošenjem tužbe.

– Da je moguće, u praksi bi se to odvijalo tako što bi oni podnosili pojedinačne tužbe protiv Republike Srbije i tražili naknadu štete koju su pretrpeli, pa bi se u sudskom postupku utvrđivalo da li je zahtev osnovan. Pored toga, hipotetički bi bilo moguće da logoraši potpišu i poravnanje sa državom o obeštećenju, bez pokretanja parničnih postupaka – odgovaraju u Fondu na pitanje Danasa o broju onih koji bi mogli da traže obeštećenje.

Slučaj Kosovo

Upitani o tome da li ima realnih osnova da i Kosovo, ukoliko se bude odlučilo na takav korak, traži i dobije ratnu odštetu od Srbije, pravni tim FHP kaže da za Kosovo važe ista pravila za naknadu štete, odnosno – iste posledice kao i za Hrvatsku, u pogledu rokova zastarelosti i osnovanosti tužbenog zahteva.

Pitanje ratne odštete spominje se godinama unazad od strane kosovskih političara, a tokom Briselskog dijaloga pojavilo se intenzivnije u fokusu u martu 2016. godine, prilikom pravljenja plana za raspuštanje paralelnih struktura Srbije na severu Kosova. Tadašnja šefica prištinskog pregovaračkog tima u briselskim pregovorima sa Beogradom, Edita Tahiri, najavljivala je novu temu za dijalog – ratnu odštetu, odnosno pitanje ratne reparacije za štetu koja je, kako je rekla, napravljena na Kosovu od strane Srbije u svim aspektima, bilo da je u pitanju ljudska šteta, bilo materijalna, kulturna, verska, itd.

Potom je, tačno godinu kasnije, u martu 2017. godine, tadašnji kosovski premijer Isa Mustafa najavio da će jedno od pitanja u nastavku dijaloga Beograda i Prištine biti o nestalim osobama, ali i o nadoknadi ratne odštete, te da će tražiti otvaranje arhive bivše JNA. Kako su tada objašnjavali zvaničnici i analitičari sa Kosova, pod ratnom odštetom Priština podrazumeva nadoknadu za 127.000 razorenih kuća tokom rata, za imovinu koja je bila u društvenom vlasništvu, a koju su uništile srpske snage, kao i kompenzaciju porodicama čiji su članovi nastradali.