Iskreno pomirenje je veoma daleko

Međutim, u jednom su saglasni – taj dan je veoma daleko. Ukoliko ga ikada i bude.

Ideja za ovakvo obeležavanje tragične istorije potekla je od, danas predsednika, a doskora premijera Srbije, Aleksandra Vučića. On je u avgustu 2015. godine, svega nekoliko nedelja nakon što je „preživeo atentat“ u Srebrenici, izjavio da će predložiti svim liderima bivše Jugoslavije da se pronađe zajednički dan sećanja na sve žrtve ratova iz devedesetih.

– Tako bi svako mogao da pokaže jednako poštovanje prema svima i da su žrtve bile na svim stranama, kazao je Vučić i dodao da bi takav jedan dan doprineo pomirenju.

Iskrenom pomirenju bi, prema mišljenju predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko, doprinelo uvažavanje činjenica o ratovima devedesetih, a ne inicijative koje se bave površinom.

– U ovom trenutku Srbija nije spremna na tako nešto, a pogotovo nije spreman Aleksandar Vučić, kaže Biserko.

Prema njenim rečima, osnovnu branu regionalnom pomirenju predstavlja upravo Srbija, svojim odbijanjem da se distancira od propale ratne politike Slobodana Miloševića. Evrointegracije u tom procesu, dodaje ona, mogu da pomognu, ali same po sebi ne znače mnogo.

– Evropska unija predstavlja okvir unutar kojeg može doći do iskrenog pomirenja. Takođe, Haški tribunal je iza sebe ostavio brojne činjenice o ratnim zločinima. Međutim, pitanje je koliko su društvo i njegove političke elite spremne da na tome rade. U ovom trenutku, odnos snaga u društvu nije povoljan, navodi Biserko, dodajući da je dan kada će zemlje bivše Jugoslavije zajedno obeležiti sećanje na žrtve, veoma daleko.

Isto misli i profesor političke filozofije u Zagrebu Žarko Puhovski, s tim što on ne smatra da bi zajednička komemoracija doprinela rešenju problema.

– Bilo bi nečeg perverznog u tome, pošto su ipak jedni druge ubijali, misli Puhovski.

Znatno produktivnije bi, navodi on, bilo da „svako radi za sebe“, bez upotrebe ratničke retorike. Primera radi, Hrvatska bi, prema njegovom mišljenju, najpre trebalo da se pozabavi pitanjem srpske manjine, a tek onda odnosima sa Srbijom. S druge strane, on primećuje da nacionalistički diskurs nije ni približno efikasan kao nekada.

– Ljudi više ne reaguju na dolivanje ulja na vatru. Prošlog leta kada su Hrvatska i Srbija razmenjivale nacionalističke poruke, nijednom srpskom turisti niko gumu nije probušio. To ne znači da su se ljudi rastreznili, već pre da su postali cinični i da više ne veruju političarima, kaže Puhovski i naglašava da će se svaka spolja nametnuta inicijativa vezana za pomirenje, nužno svesti na isprazne fraze.

Međuetničke tenzije će se, konstatuje Puhovski, vremenom sigurno stišati, samo je pitanje „da li mi imamo toliko vremena“.

Sadašnja generacija nema vremena, smatra Šuhra Sinanović, predsednica udruženja „Žene Podrinja“ iz Bratunca.

– Trenutno smo udaljeni „kao nebo i zemlja“. Vlada velika mržnja među ljudima i ne verujem da ćemo za moga života videti zajedničko obeležavanje sećanja na žrtve. Nada su nam mlađe generacije, koje će, nadam se biti zdravijeg uma – kaže Sinanović.