Ispitivani, tučeni, pa vraćeni Vojsci RS

…u emisiji Peščanika govorili su Muhamed Avdić, čiji je otac deportovan i dalje se vodi kao nestao, Abdurahman Malkić, jedan od preživelih, direktorka pravnog programa FHP Milica Kostić i Nemanja Stjepanović, istraživač FHP-a.

Svetlana Lukić: Gospodine Malkiću, veliki broj Bošnjaka muškaraca je krenuo u koloni koja je išla prema Tuzli. Gde ste se vi nalazili?

Abdurahman Malkić: Ja sam, kao i svaka muška vojno sposobna osoba, bio u koloni koja je pokušavala tražiti spas na putu do Tuzle. Imajući u vidu činjenicu, a i u dobroj mjeri znajući da za takve aktivnosti nismo bili spremni, imao sam duboku rezervu da je moguć proboj, prolazak kroz dubinu teritorije koju je kontrolirala u to vrijeme Vojska Republike Srpske. Posle četiri dana putovanja i susretanja sa svim onim problemima koje je kolona u sebi nosila – česti napadi, oskudjevanje hranom, bojni otrovi, druga djelovanja na kolonu – odlučio sam da se vratim sa jednom grupom u kojoj su bili moji najbliži rođaci, brat i drugi, u rodno selo i da tu ostanemo jedno izvjesno, duže vrijeme. Međutim, oni su bili nestrpljivi i tražili su da idemo odatle čim prije. I onda smo odlučili da tražimo spas preko Drine, odnosno preko Srbije, nadajući se da ćemo uspjeti. Drinu smo prešli 21. na 22. jula. 1995. Prešli smo Drinu i onda smo pored Baćevaca, na Pašinoj ravni uhapšeni od policije Republike Srbije i vraćeni u Bajinu Baštu, u policijsku stanicu. Tu smo ispitivani, maltretirani, tučeni… I ovi ožiljci što ih imam po glavi su posledica njihovog ponašanja prema meni, prevaspitavanja.

Svetlana Lukić: Šta su hteli od vas?

Abdurahman Malkić: Tražili su da se prizna da smo bili pripadnici Armije BiH, da smo navodno mi činili zločine, i da kažemo ko su nam suradnici na prostoru Srbije. Naravno, mi nikoga nismo imali, jer smo se neovisno odlučili krenuti. Jesmo imali neke telefone od prijatelja prijeratnih, ali nismo komunicirali ni sa kim. U svom tom teškom stanju ima i dobrih ljudi; sin od mog kolege iz firme, koji je tada bio policajac, ponudio nas je da jedemo i obezbijedio nam je neke sendviče, dok su nas drugi istovremeno u tom momentu i maltretirali i tukli.

Svetlana Lukić: Gospodine Avdiću, vi ste već pre pada Srebrenice bili u Tuzli sa majkom i sestrom, a otac vam je ostao u Srebrenici. Kako je došlo do toga da se razdvojite?

Muhamed Avdić: U vrijeme pada Srebrenice ja sam bio dječak od nepunih 14 godina, i sa majkom i sestrom sam izašao iz Srebrenice u konvoju UNHCR-a 30. marta 1993. kada je bila ofanziva VRS na Srebrenicu i kada su Mladićeve snage, tj. četničke snage, već bile na samom ulazu u grad. Kada je stigao konvoj sa hranom, mi smo se na vlastitu odgovornost popeli na kamion i krenuli, pa šta nam dragi Bog da. I hvala Bogu, stigli smo u Tuzlu 1993. Babo je ostao u Srebrenici. Sve što smo imali sa babom u to vrijeme kontakta, imali smo putem radio-amatera i putem Crvenog krsta.

Svetlana Lukić: A da li, i na osnovu čega, možete da pretpostavite ili da znate šta se sa njim dogodilo?

Muhamed Avdić: Prvi zvanični, pisani dokument sam dobio 16. maja prošle godine. Mi smo imali informacije o njemu od samog početka. Kada je pala Srebrenica i kada je čelo kolone stiglo, imali smo informacije da je viđen, da bi nekoliko dana poslije toga dobili informaciju i da je živ zarobljen. Međutim, sve te informacije su bile poluinformacije ili glasine. Na tragu tih informacija je mama 1996, krajem decembra, odlučila da ode u Bijeljinu da pokuša da ga spase. Dobila je informaciju da je zarobljen, da je bio u Srbiji, da je iz Srbije prebačen, i zadnji trag mu se gubi negdje oko Vlasenice. Pokušavali smo, tragali smo, ali sve je bilo ono – čula, kazala. Da bih prošle godine dobio prvi zvanični dokument u kome se kaže da je babo 31. jula 1995. isporučen zvanično od MUP-a Srbije graničnoj policiji RS, a zatim od strane granične policije RS vojnom bataljonu 1. bratunačke lake pješadijske brigade. I uspio sam još da nezvanično saznam da su svi oni koji su na taj način deportovani, uglavnom upućivani iz Bratunca prema Vlasenici, to jeste prema Sušici, gdje je bio logor 1992.

Nemanja Stjepanović: Ovo je zapravo velika sramota srpskog pravosuđa, što ovo nikada nije ni načeto, niti je pokazana bilo kakva namera da se izvrši istraga. Da jeste, mi bismo sada imali mnogo više od ovoga što imamo.

Uloga Srbije

Milica Kostić: Dosije smo objavili u nameri da dopremo do javnosti. Nadamo se da će on stvoriti pritisak da se razgovara na ovu temu. Ne znam da li je to naivno očekivanje, budući da smo i pre ovog dosijea znali za ulogu Srbije u ratu u BiH i u genocidu u Srebrenici. Duže od decenije imamo podatke o ogromnoj pomoći koju je Srbija pružala oružanim snagama RS, u tolikom obimu da je nije bilo, mi vrlo verovatno ne bismo ni imali genocid.