Ivan Barbalić: Tražićemo svoja prava u Strazburu

Kako za Danas objašnjava Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava – Yucom, koja je vodila ovaj poslednji proces, odluka Ustavnog suda Srbije po žalbi koja je podneta po više osnova, između ostalog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na obrazloženu sudsku odluku, pravnu sigurnost i prava na imovinu, usvojio je žalbu samo u delu koji se odnosi na suđenje u razumnom roku i dodelilo podnosiocu žalbe, Ivanu Barbaliću 600 evra naknade nematerijalne štete.

– Ustavni sud je čekao četiri godine do donošenja ovakve odluke, što je, imajući u vidu sve okolnosti slučaja koji je trajao čitavih 17 godina samo po sebi prekoračenje svakog razumnog roka. Naknada od 600 evra, koju sud naziva adekvatnom je, s obzirom na predmet spora koji je za podnosioca bio egzistencijalno pitanje, izuzetno mala. Ustavni sud nije usvojio argumentaciju Yukoma da se radi o povredi prava na pravično suđenje, budući da je Apelacioni sud arbitrarno primenio zakon zasnivajući svoju odluku na netačnoj informaciji da su Ivan Barbalić i njegova majka imali rešena stambena pitanja. Takođe je odbačena žalba u delu koji se odnosi na pravo na imovinu, iako sam Ustavni sud citira praksu Evropskog suda za ljudska prava i u obrazloženju odluke navodi da pojam imovine uključuje i potraživanja na koja podnosilac žalbe ima „legitimno očekivanje“, što je u ovom konkretnom slučaju predstavljao zahtev za otkup stana, podnet u svemu prema tada važećim propisima – ističe Milena Vasić za Danas.

Ona navodi da će Yukom i Ivan Barbalić podneti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, jer se ovde radi o setu osnovnih prava koja je Srbija prekršila, a slučaj je pratila javnost uz retoriku govora mržnje prema porodici Barbalić zbog njihovog hrvatskog porekla.

„Na ovaj način Ustavni sud Srbije je legalizovao izbacivanje iz stana porodice Barbalić dok su bili na godišnjem odmoru i dodeljivanje stana na kome su oni imali pravo drugoj osobi, što je u krajnjem ishodu imalo proterivanje ove porodice iz Srbije“, zaključuje Milena Vasić za naš list.

Ivan Barbalić, žrtva ratno huškačke propagande Vojislava Šešelja i njegove SRS, ocenjuje za Danas da, nažalost, nije iznenađen odlukom Ustavnog suda.

„Navešću vam i razlog. Odmah posle sramnog nasilnog upada u naš stan kada su nam pokradene sve stvari u njega se uselila LJiljana Mijoković, sekretarica Vojislava Šešelja tadašnjeg gradonačelnika Zemuna, prvostepeni sud je odmah naložio njeno iseljenje. Zatim je drugostepeni sud poništio tu sudsku odluku i vratio proces na početak. Tako je počela vrteška prvostepenih sudskih presuda u našu korist i njihovih poništenja na drugostepenom sudu, što, evo, traje već dvadeset godina dok predmet nije stigao i do Ustavnog suda koji je, posle tačno dvadeset dve godine, odbacio našu žalbu“, ističe Ivan Barbalić za naš list.

On ističe da je u toku tih dvadeset godina tri puta doneto izvršno sudsko rešenje o iseljenju Mijokovićke, ali do njega nije došlo.

„Zato što su sudski izvršitelji došli na lice mesta, ali se policija koja je na vreme bila obaveštena nije pojavila. Jednom prilikom su se na dan izvršenja sudske odluke na licu mesta pojavili „radikali“ na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, koji je držao transparent na kojem je pisalo „Nećemo Ustaše u Zemunu“. Ovo su zabeležile televizijske kamere tadašnjeg Studija B i B92. Taj video zapis posedujem. Dakle, jasno je da smo primorani da svoja prava tražimo u Strazburu, odnosno, izvan Srbije“, kaže Barbalić za Danas.

Na pitanje kako se danas oseća u vezi sa ovim slučajem, odnosno kada se priseti sramnog izbacivanja i otimanja stana pre skoro dvadeset godina, Barbalić kaže da će odgovor na to pitanje biti iznenađujuć.

– Možda će vam moj odgovor biti neobičan, ali i dan danas iznad svega osećam ogromno iznenađenje i razočarenje jer smo moji roditelji i ja ceo život sebe doživljavali kao Zemunce! U Zemunu sam proveo divno bezbrižno detinjstvo i lepu mladost i nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da će mi se u jednom trenutku srušiti ceo moj svet zato što mi neko broji krvna zrnca jer hoće da prisvoji moj stan – priča nam Ivan Barbalić. Dodaje da se, posle toliko godina i dalje osećam da mu nije oduzet samo stan nego da su mi uništili identitet i osećanje pripadnosti jednoj zajednici koju sam uvek smatrao svojom.

Na konstataciju da žena koja se uselila u njegov dom danas ima funkciju u Odboru za ljudska i manjinska prava Skupštine Srbije, Ivan Barbalić kaže da uopšte ne misli da se ovde radi o paradoksu već o vrhunskom cinizmu.

– Kao kad biste pedofila postavili za direktora dečije predškolske ustanove. Gospođa se nije sama postavila na tu funkciju pa je utoliko ozbiljnija i opasnija odluka onih koji su joj tu funkciju dodelili. Teško manjinama čija prava ona zastupa, a odnos Skupštine prema ljudskim pravima u celini se nažalost takođe ogleda u ovom i ovakvom izboru – zaključuje Ivan Barbalić.

U međuvremenu, ova funkcionerka SRS, koja se na gotovo svim izborima nalazi u samom vrhu liste stranke Vojislava Šešelja, 2016. godine, prijavila je ovaj stan Agenciji za borbu protiv korupcije kao ličnu imovinu, godinu dana nakon što Apelacioni sud stavio tačku na taj slučaj. Porodica Barbalić danas živi u trideset kvadrata u mestu Baška na ostrvu Krk. Osim što živi u otetom stanu, LJiljana Mihajlović trenutno obavlja funkciju zamenice predsednika skupštinskog odbora za ljudska i manjinska prava. Često u javnosti daje oštre izjave o Hrvatskoj i građanima hrvatske nacionalnosti. Na pozive Danasa nije odgovorila.

Anatomija „slučaja Barbalić“

Dana 1. jula 1997. godine, dok se porodica Barbalić nalazila na godišnjem odmoru, u opštinski stan u kojem su uživali stanarsko pravo u beogradskoj opštini Zemun, nasilno se uselila LJiljana Mihajlović (tada Mijoković), sekretarica Vojislava Šešelja, uz pomoć drugih članova SRS. Barbalići su se vratili 3. jula, ali više nisu mogli da uđu u stan. Nakon nekoliko dana, LJiljana Mihajlović je sa opštinom Zemun, čiji je predsednik bio Vojislav Šešelj, potpisala ugovor o zakupu, zatim i otkupu stana.

Porodica Barbalić je policiji u Zemunu prijavila slučaj provale, tražeći da njima nepoznati ljudi koji su se uselili u stan budu izbačeni. Policija je odgovorila da to „nisu nepoznati ljudi, jer su prilikom kontrole pokazali lične karte“. Četvrti opštinski sud u Beogradu je brzo doneo privremenu meru da se Barbalići vrate u stan. Porodica Barbalić je 1997. godine pokrenula postupak protiv LJiljane Mihajlović zbog zauzimanja poseda. Početkom 1998. godine opština Zemun i LJiljana Mihajlović, sa dve tužbe, pokrenuli su postupke za poništaj ugovora o zakupu stana i prestanku stanarskog prava porodice Barbalić. Barbalići su uzvratili protivtužbom.

Prva presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu iz 2004. godine bila je u korist Barbalića. Međutim, Okružni sud u Beogradu ukinuo je tu presudu 2005. godine i predmet vratio na ponovno suđenje. Presuda u ponovljenom postupku je doneta 2013. godine i u njoj je utvrđeno da Barbalići nemaju pravo na korišćenje stana. Dve godine kasnije Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio presudu iz 2013. godine. Nakon ove odluke, nevladina organizacija Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom) podnela je žalbu Ustavnom sudu.

Medijska hajka

„Slučaj Barbalić“ pratila je šovinistička kampanja protiv ove porodice i hrvatskog naroda. SRS je u opštinskom glasilu Zemunske novine, kao i u stranačkim novinama Velika Srbija, objavljivala lične podatke porodice Barbalić, uključujući i maloletnog člana, nazivajući ih „ustašama“ i „lažnim Zemuncima“. Šešelj je u emisiji na BK televiziji pokazivao pasoš maloletnog člana porodice Barbalić, navodeći da je reč o „hrvatskom ustaškom pasošu“.