„Izgubljeni životi ostaće u mojoj savesti do kraja života“

Vojnici pod njegovom komandom granatirali su područje Starog grada Dubrovnika, koji je na UNESCO-voj listi mesta svetske kulturne baštine, usled čega su dva civila poginula, a tri ranjena.

Kako se navodi na sajtu Trubunala (www.icty.org /bcs/content/miodrag-jokić), razorene su i uništene zgrade, ustanove namenjene religiji, dobrotvornim svrhama, obrazovanju, umetnosti i nauci, te istorijski spomenici.

Kao komandant, Jokić nije preduzeo nužne mere da spreči ili zaustavi granatiranje ili da naknadno kazni odgovorne.

Haški tribunal podigao je 2001. godine optužnicu protiv Jokića zbog njegove uloge u opsadi Dubrovnika.

On se iste te godine dobrovoljno predao. Priznao je krivicu krajem 2003. godine i osuđen je na sedam godina zatvora zbog „ubistva, okrutnog postupanja, protivpravnih napada na civile i civilne objekte, pustošenja koje nije opravdano vojnom nuždom i uništavanja verskih, obrazovnih i kulturnih ustanova i istorijskih spomenika.

Nakon odsluženja dve trećine kazne, Jokić je 2008. pušten na slobodu.

„Pre dve godine, odmah nakon što je objavljena optužnica, predao sam se organima Tribunala da bih se suočio sa optužbama i da bi bila utvrđena istina. U to vreme u mojoj državi nije postajao pravni okvir za saradnju sa Tribunalom. Nijedan optuženi oficir iz Srbije nije se predao, a javno mnjenje je bilo protiv tog postupka. Sa svojim timom odbrane i uz minimalnu pomoć organa države i vojske, dugo sam i temeljno istraživao i preispitivao navode optužnice, te moju individualnu i objektivnu odgovornost. Bio sam svestan svoje komandne odgovornosti za postupke svojih potčinjenih u borbi, kao i promašaje i greške u komandovanju trupama“, rekao je Jokić tokom priznanja krivice.

Dodao je da je istovremeno osećao potrebu da se i „mi, kao odgovorno društvo otvoreno i iskreno suočimo sa učinjenim ratnim zločinima“.

„Verovao sam da je važno započeti saradnju sa Tribunalom i da, bez obzira na sve otpore i nerazumevanje javnosti, neko definitivno treba da otvori proces prihvatanja krivice, izvinjenja žrtvama i, u krajnjem cilju, ljudskog pomirenja sa okruženjem. Šestog decembra 1991. poginulo je dvoje ljudi, troje je ranjeno i učinjena je velika šteta na civilnim zgradama i na kulturnim i istorijskim spomenicima u starom gradu u Dubrovniku. Činjenica da su ovi životi izgubljeni u zoni moje odgovornosti ostaće urezana u moju svest celog života. Spreman sam da se sa vojničkim dostojanstvom poklonim pred svim žrtvama ovog sukoba, bez obzira na kojoj su strani. Takođe, iako sam to učinio u toku samog granatiranja radio putem, i nakon toga i lično, osećam obavezu da i ovom prilikom izrazim svoje najdublje saučešće porodicama poginulih i ranjenih, kao i građanima Dubrovnika za bol i štetu koju im je nanela jedinica pod mojom komandom. Moje žaljenje shvatam kao uslov pomirenja i zajedničkog života naroda na ovom području“, izjavio je Jokić.

Prema njegovim rečima, celog života je bio profesionalni vojnik, i kao takav se rukovodio oficirskom zakletvom trudeći se da služi na čast svojoj profesiji i svojoj zemlji.

„Zato danas stojim pred vama, nadajući se da će moj postupak doprineti konačnom pomirenju i zajedničkom životu naroda na ovom području, ali i stvaranju perspektive u kojoj neće biti tereta krivice za moj narod i njegovu budućnost. Zahvaljujem, časne sudije“, rekao je na kraju priznanja krivice za granatiranje Dubrovnika Miodrag Jokić.

Jokićeva saradnja sa Tribunalom

U vreme predaje, Miodrag Jokić je bio najviši oficir JNA koji se dobrovoljno predao, a njegovo priznanje krivice pomoglo da se skine veo ćutanja koji je obavijao granatiranje Dubrovnika. Značajno je sarađivao sa Haškim tribunalom, te je svedočio i protiv svog nadređenog Pavla Strugara koji je bio optužen za isti zločin.