Izveštavanje o zločinima je novinarska obaveza i dužnost (VIDEO)

Istraživanje je vodio glavni istraživač Demostata, Srećko Mihailović, a obavljeno je terenski u septembru ove godine. Isto istraživanje Demostat je za Danas uradio 2017. godine, a ključni nalaz ovogodišnjeg istraživanja jeste da nema bitnijih promena u mišljenju javnog mnjenja o ratovima devedesetih godina.

Prema rečima Safete Biševac, urednice projekta „Suočavanje“, FHP i lista Danas, naša novina je pokazala da je „čudna pojava“, jer dosledno već 23 godine, izveštava o ratnim zločinima. Ona je kao poseban problem naglasila neprofesionalnost medija, navodeći primer da kada se novinari koji, uprkos trendu nepraćenja suđenja za ratne zločine, ipak, dođu da prate slučaj „Srebrenica“, na primer, veću pažnju posvete osuđenom ratnom zločincu Vojislavu Šešelju, koji je, sa svojim radikalima, dolazio da podrži optužene nego porodicama žrtava.

„Izveštavanje o suđenjima za ratne zločine je od interesa za javnost i to je naša dužnost, kao novinara“, rekla je Safeta Biševac, koja je upozorila da mladi nisu obavešteni o ratovima devedesetih.

Kako je rekla, „mainstream“ mediji „pale“ mlade generacije na takav način da se stiče utisak da bi sutra uzeli puške i krenuli na Kosovo ili gde god im ti mediji, odnosno država, pod čijom su kontrolom, kažu da odu.

Konferenciju je moderirala novinarka Danica Vučinić, koja je, u svom uvodu, istakla utisak da se mediji i javnost bave ovom temom samo kada su u fokusu bile potrage za osuđenim ratnim zločincima Ratkom Mladićem ili Radovanom Karadžićem, ili kada su visoki državni zvaničnici, poput Borisa Tadića i Aleksandra Vučića, bili u Vukovaru, odnosno Srebrenici.

Srećko Mihailović je rekao da su prilike u kojima neka nevladina organizacija izdvaja novac da se bavi ovakvim temama vrlo retke. Razlog za tako nešto on je našao u bojazni vladajućih elita od saznanja šta građani misle da se desilo tokom ratova devedesetih. Demostat je ove godine, uradio istraživanje na uzorku od 1200 ispitanika, takozvanom metodom „lice u lice“, koja govori, kako je naveo Srećković, o visokom procentu pouzdanosti ove analize.

Istraživanje Demostata je ustanovilo da se o suđenjima za ratne zločine redovno informiše svega četiri odsto ispitanika; povremeno se informiše 42 odsto, dok se 54 odsto ispitanika uopšte ne informiše.

Pritom, među onima koji se obaveštavaju, dominantni resurs informacija je televizija sa 31 odsto, internet sa 10 odsto, novine i radio sa po pet odsto. Na pitanje: „Da li na nekoj TV koja ima nacionalnu frekvenciju, treba ili ne treba prikazivati suđenja za ratne zločine?“, trećina ispitanika (34 odsto) je rekla da ne treba, 15 odsto da treba u celini, dok je dve petine (38 odsto) reklo: „Treba prikazivati najvažnije delove (čitanje optužnice, završna reč, presuda…“..

Poređenje odgovora iz 2017. i 2020. godine na pitanje o potrebi za prikazivanjem suđenja za ratne zločine na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ukazuje na pojavu trenda smanjenja – za sedam odsto povećan je broj ispitanika koji misle da suđenja ne treba prenositi. Dve petine ispitanika koji prate medije, odnosno 41 odsto, misli da mediji nedovoljno informišu o suđenjima za ratne zločine.

Nacionalna pristranost ispitanika je iskazana u najvećoj meri u odgovorima na pitanja o nacionalnoj pripadnosti žrtava i nacionalnoj pripadnosti najvećih zločinaca u ratovima 90-ih. Na pitanje Šta mislite, koji je narod imao najviše žrtava u ratovima u 90-im godinama na prostoru bivše SFRJ?, odgovore je dalo 77 odsto ispitanika, a 23 odsto nije znalo da odgovori. Od ukupnog broja ispitanika 54 odsto je navelo da su Srbi najveće žrtve, 15 odsto je navelo Bošnjake, pet odsto Hrvate i tri odsto ostale. Po mišljenju 31 odsto ispitanika najveći zločinci su po nacionalnoj pripadnosti Hrvati, 15 odsto Albanci, šest odsto Bošnjaci, četiri odsto Srbi i tri odsto ostale nacionalnosti

Sa tvrdnjom da Srbija treba da nadoknadi štetu koju su pripadnici vojske i policije načinili civilnom stanovništvu tokom oružanih sukoba složilo se 24 odsto ispitanika, više nego duplo toliko (55 odsto) se ne slaže, dok je preostala petina (21 odsto) neodlučna. Sa tvrdnjom da Srbija treba da podigne spomenik civilnim žrtvama koje su stradale od srpske vojske i policije složila se četvrtina ispitanika (23 odsto), dok se tri petine (59 odsto) nije složilo.

Prema rečima Srećka Mihailovića, postoji i jedan apsurd, a to je da čak 55 odsto ispitanika smatra da osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj ne treba da svoje knjige predstavlja u javnom prostoru. Kako je zaključio, između ostalog, dominacija nacionalne ideologije nije doprla do temelja ove ideologije. U prilog tome on je istakao da nijedna stranka u Srbiji nije u poslednjih trideset godina bila dosledno antinacionalistička, pa, kako je rekao, ni DS.

Prema rečima Milice Stojanović, novinarke BIRN, koja godinama izveštava o suđenjima za ratne zločine, istražna i predistražna faza su najveći problem u komunikaciji sa javnošću. Neophodno je, kako je istakla napraviti balans između toga da se ne ugrozi postupak i prava da javnosti da bude obaveštena.

Šijačić: Interes javnosti važniji od privatnosti

Višnja Šijačić iz Fonda za humanitarno pravo upitala je da li počinioci ratnih zločina imaju pravo da, zbog zaštite privatnosti, njihova imena budu sakrivena od javnosti u optužnicama i presudama? Kako je rekla, interes javnosti da zna o suđenjima za ratne zločine mora biti važniji od zaštite prava na privatnost počinilaca, kako zbog toga što su ova nedela društveno opasna, tako i zbog doprinosa suočavanju društva sa ratnom prošlošću, sprečavanja revizionizma i glorifikacije ratnih zločinaca. Žrtve i njihove porodice, kao i društvo u celini, istakla je ona, imaju pravo da znaju istinu o počiniocima zločina, kao i o okolnostima pod kojima su zločini izvršeni. U tom smislu, nivo transparentnosti u procesuiranju ratnih zločina pokazuje rešenost države da utiče na poboljšanje ukupnog odnosa društva prema suđenjima za ratne zločine.