Jedan ubijen hicem u vrat, a ostali pucnjima u glavu

Imala je jednog sina, Stevu, koji je išao u srednju školu, i bio je pripadnik Vojske Republike Krajine, i dve ćerke koje su završile srednju školu. Ona je sa ćerkama bila u planini 5. avgusta 1995. kada je došao Stevo i rekao da treba da beže, da je preko radija čuo da je pao Knin. Sa njima su pošle i dve rođake.

Marija je 17. jula 2008 svedočila u Haškom tribunalu u slučaju „Gotovina i drugi“ (IT-06-90). Sudija je bio Alfons Ori (Alphons Orie), tužilac Seklejn Hederli (Saklaine Hedaraly)

– Mi smo u putu našli Stevana Baljka i Mila Ignjatovića i Mile Ignjatović je mojega sina odveo u zaseok… Tu su pronašli vozilo, crvena lada bila je, tako da smo se potrpali u ta kola svi i išli smo prema… Nismo baš tačno znali put, i već se bilo smrklo.. pričala je Marija, da bi je tužilac prekinuo rečima: „Gospođo Večerina, u vašoj izjavi ste nam rekli da su vaš sin i Mile poneli puške, koje su smestili u prtljažnik automobila?“. Odgovorila je: „Da u gepek“. Tužilac je dodao: „Možete li nam objasniti zbog čega su oni poneli te puške?“

Marija je rekla: „Što ja znam zbog čega… Mi smo naišli na hrvatsku vojsku. Oni su tu zasjedu napravili i zapucano je po kolima. Tu smo stali i tu se okupila hrvatska vojska maskirana, kažu: „Gdje ste pošli? Izlazite van“. Tu su mi ranili sina u nogu, teško, a ćerku u ruku. I rođaku, Draganu Večernu, u glavu, lakše je ranili. Rekli su: „Izlazite van, sve ćemo vas pobiti“. Mi smo izašli van, i tako ležali 15-20 minuta. Tu su pretresali torbe, džepove… I mome sinu nađoše nešto para u džepu. On je rekao: „Nosite sve, samo me nemojte ubiti“…

Tužilac je potom upitao: „Nakon što ste izašli iz automobila, vi i još sedmoro ljudi, odvedeni ste u podrum neke kuće, zar ne?“, a Marija je odgovorila: „Da, jeste podrum“, a onda je tužilac dodao da je u svojoj drugoj izjavi rekla da je kuća u kojoj su odvedeni bila blizu puta na kome je pucano na njihov auto. Marija je odgovorila: „U podrumu kada su nas zarobili našli smo Momčila Tišmu i Đuru Mačka. Bila su još dva mladića, a bilo je i starijih ljudi, žena… Našli smo ih, čini mi se, 13-14, ne znam tačno“.

Tužilac: „Sledećeg jutra su došli vojnici i izveli pet muškaraca, zar ne?“, Marija: „Da, tako je. Došli su oko 9 sati ujutru, i rekli su: „Hajte vojnici u vojni zatvor, ranjenici u bolnicu“ i uzeli su moga sina, Stevan Baljak i ne znam da li je bio Mile Ignjatović ili Momčilo Tišma. Uzeli su ga između sebe i ja sam pošla s njima, da vidim ta kola i da vidim kako će mi ga smestiti ranjena. Ali oni su me vratili, kažu, vraćaj se ubićemo te. I ja sam se vratila u podrum. Posle malo vremena čula se pucnjava. Posle toga ubrzo je došao čovek i jedna ranjena žena, sad tačno ne znam u onoj muci, čini mi se da su bile dvije žene. Samo su rekle da su šofera ubili“.

Tužilac: „Vi ste shvatili da su taj rafal koji ste čuli, vojnici ispalili na njihov automobil. Da li je to tačno?“, Marija: „Da, točno je da su pucali na njih i da su ubili šofera, a ženu su ranili“.

Od tog 6. avgusta 1995. Marija Večerina ništa za sina nije čula sve dok joj nekoliko godina kasnije nije saopšteno da je njegovo telo ekshumirano na kninskom groblju. Obdukcioni nalazi leševa Steve Večerine i četiri mladića koja su sa njim izvedena iz podruma – Steve Banjca, Mile Ignjatovića, Đure Mačka i Momčila Tišme pokazuju da je jedan od njih ubijen hicem u vrat, a ostali pucnjima u glavu.

Preuzeto sa sajta Koalicije za Rekom (recom.link)

priredila J. D.

O predmetu „Gotovina i drugi“

U novembru 2012, Žalbeno veće Haškog tribunala poništilo je osuđujuće presude hrvatskim generalima Ante Gotovini i Mladenu Markaču za progon, deportaciju, ubistvo, nepostupanje, zločine protiv čovečnosti, pljačku javne i privatne imovine, kršenje zakona i običaja ratovanja i izreklo oslobađajuću presudu. Predsednik suda Teodor Meron rekao je tada da operacija „Oluja“ kojom je zapovedao Gotovina nije bila udruženi zločinački poduhvat u cilju proterivanje Srba iz kninske krajine, te da granatiranje Knina, Gračaca, Obrovca i Benkovca nije bilo nezakonito. Gotovina je u pritvoru bio od decembra 2005, kada je uhapšen, a Markač se dobrovoljno predao 2004. Oni su prvobitno bili osuđeni – Gotovina je u prvostepenom postupku 15. aprila 2011. osuđen na 24 godine zatvora, a Markač na 18 godina, dok je general Ivan Čermak oslobođen.