Kao da rat nikada nije prestao

On je govorio za naš list predstavljajući novo izdanje publikacije „Perspectives“ koje izdaje regionalna kancelarija Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu, pod nazivom „Kosovo 1999-2019: Talačka kriza.“ U njoj je objavljeno 11 priloga istoričara, antropologa, aktivista, novinara i stručnjaka koji su, kroz razne uglove, sagledavali 20. godišnjicu NATO bombardovanja Jugoslavije i pružili kontekst za razgovor o trenutnom „zamrznutom“ stanju u kome se nalazi dijalog između Beograda i Prištine. Jedan od priloga je i tekst o medijskom izveštavanju uoči godišnjice bombardovanja autora Dejana Kožula iz kog se može zaključiti da, iako je prošlo 20 godina, prema pisanju medija bi se moglo reći da se rat na Kosovu završio juče.

– U Srbiji osuđeni ratni zločinci predaju na fakultetima, objavljuju im se knjige iza kojih stoji Ministarstvo odbrane… Nedavno sam bio u policiji kako bih dao izjavu vezanu za napad ispred tenka, na stadionu Crvene Zvezde. U odeljenju za javni red i mir postoji jedan sto, za kojim u tom trenutku nije niko sedeo, ali na stolu su uredno postavljeni kompjuter i sve što treba nekom uposleniku. A na uglu stola nalepnica sa likom Radovana Karadžića ispod kog piše: „Heroj“. A kosovska strana? Pa, eto i oni koji se sumnjiče za zločine sve pravdaju činjenicom da su oni „samo“ branili teritoriju i narod. Dakle, nula za suočavanje, kaže Kožul.

* Koliko se izveštavanje o ratu koji je Srbija vodila na Kosovu promenilo u prethodnih 20 godina?

– Ako je suditi po medijima u Srbiji rat nikad nije prestao. I dalje se vodi ili ga barem vode mediji. Proteklih 20 godina je, u tom smislu, bačeno niz Ibar, a kad smo već kod Ibra i te silne ljubavi prema Kosovu, probajte da odete na severni deo Kosova, uz tok reke Ibar pa da vidite na šta liči korito. Koliko „ljubavi“ je tu samo tek tako izneto (kese, kesice, staklene, plastične flaše, kanistri) I iz godine u godinu je sve gore. A mediji? Njih ta strana priče ne zanima.

* Šta misliš da su glavni uzroci takvom stanju?

– Ako govorimo o tim medijima koji i dalje trube u istu trubu, oni se samo rukovode zvaničnom politikom po sistemu: „veži konja gde ti gazda kaže“. Da se sutra zvanična politika prema Kosovu promeni i mediji bi ispratili tu promenu, pa ne samo to, nego bi je danima, pa možda mesecima i najavljivali jer je ta vrsta medija i glasonoša. Ti mediji nisu korektiv već samo glasila vlasti.

* U tom smislu, koliko su političke i medijske elite u Srbiji i na Kosovu spremne na pomirenje? I ima li uopšte razlika među njima?

– To nisu elite, barem ne u izvornom smislu. To su huškači i interesne grupe kojima huškanje odgovara, ali to nije ništa novo. To gledamo već decenijama na ovim prostorima. Čisti makijavelizam. I ne brinu mene te „elite“, već me brinu oni koji padaju na taj fol, a padaju već predugo.

* Kako vidiš budućnost odnosa Srbije i Kosova u javnosti u kojoj se propagiraju iste politike i stereotipi prema Albancima čak i 20 godina posle bombardovanja?

– Vidim ga kroz jednu drugu špijunku čija rupa je sve veća i značajnija. Nemoguće je zanemariti uticaj medija o kojima pričamo, pogotovo što se povlađuju najnižim porivima koji pogoduju tim stereotipima. Ali taj balon se ne može večno duvati. Em je on kapacitiran em je kapacitet pluća onih koji duvaju sve manji. Sa druge strane, nove generacije time nisu opterećene u toj meri. Logično bi bilo čak, s obzirom na zločine koji su činjeni na Kosovu, da je kosovska omladina opterećenija pitanjem odnosa sa Srbima i Srbijom, ali to nije slučaj. Oni su veće kosmopolite od omladine u Srbiji. Sve je veći broj alternativnih medija koji promovišu zajedništvo, ali ne nametnuto zajedništvo, već nešto što je sasvim prirodno jer imaju iste ili slične interese, pa iako mi pričamo o jeziku kao o barijeri u razumevanju, to kod njih nije slučaj. Engleski jezik je savršena spona. Na žalost, zbog medija i situacije kakva jeste, sve češće to zajedništvo promovišu van ovih naših granica. I to je najveći strah, kad pričamo o budućnosti odnosa.