Kosovski mit i ratovi devedesetih

Tim povodom Hajnrih Bel organizuje tribinu „Ko je kidnapovao dijalog između Kosova i Srbije“, na kojoj treba da govore istoričarka Marijana Toma, antropolog Ivan Čolović i politikološkinja Jelena Krstić.

Ivan Čolović se u svojoj analizi „Kosovski mit u savremenoj Srbiji“ za publikaciju „Perspectives“, osvrnuo i na istorijsko formiranje narativa. Zaključuje da od 19. veka do danas kosovski mit služi legitimisanju različitih političkih i vojnih projekata.

Međutim, vidljive su razlike u tretiranju Boja na Kosovu.

Vidovdan je u Kraljevini Jugoslaviji bio državni praznik, a kosovski mit nije shvatan samo kao srpski već je u njemu tražena zajedničko, jugoslovensko kulturno nasleđe. Za vreme nemačke okupacije kvislinška vlada Milana Nedića je to promenila, plasirajući „autentičan srpski mit o Kosovu“, ističući njegovu „srodnost sa germanskim rasnim mitom obnovljenim u nacističkoj Nemačkoj“.

Posle Drugog svetskog rata, kosovski mit je, piše Čolović, dobio funkciju „čuvara sećanja na važan doprinos junačkih predaka srpskog naroda borbi za slobodu, koja će, zajedno sa sličnim doprinosima drugih jugoslovenskih naroda, tek zahvaljujući pobedi komunizma biti u punoj meri zadobijena“.

Onda je došao Slobodan Milošević, koji se predstavljao kao novi srpski vođa, dostojan naslednik onih koji su pre šest vekova poveli Srbe u borbu protiv Turaka i da obeća da će srpski narod povesti u nove bitke, podseća Čolović u svojoj analizi. Kosovski mit je zloupotrebljen i u ratovima devedesetih.

„Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, srpski vojnici i dobrovoljci često su pozivani da slede primer slavnih kosovskih junaka. Najviše su tu vrstu motivacije za borbu koristile vođe bosanskih Srba, predstavljajući Bošnjake kao potomke Turaka, a rat protiv njih kao nastavak Kosovske bitke i priliku da se Srbi osvete Turcima za poraz pretrpljen na Kosovu 1389. godine. General Mladić je upravo tako – kao osvetu nad Turcima – pozdravio zauzimanje Srebrenice i pokolj tamošnjih Bošnjaka, koji je 2007. godine Međunarodni sud pravde označio kao genocid“, piše Čolović.

Aleksandar Vučić, današnji lider Srbije ima ambivalentan odnos prema upotrebi kosovskog mita u toj politici, smatra Čolović. Podseća da je Vučić najavio nov pristup ovom problemu, bez predrasuda i bez mitova. U jednoj izjavi za medije Vučić je poručio: „da brinemo o zemaljskom životu, a o nebeskom neka brinu neki drugi“. Između Vučićevih poziva da se o Kosovu diskutuje bez „mitskog pristupa“ i čestih obraćanja i upozorenja Srbima da se moraju držati „kosovskog zaveta“, koja dolaze iz kruga njegovih najbližih saradnika, u stvari nema razlike, zaključuje Čolović.

Albanska verzija kosovskog mita

– U novije vreme, pojavile su se i albanske verzije kosovskog mita, u kojima se naglašava učešće albanskih ratnika u bici na Kosovu Polju. Razume se, oni se bore na strani hrišćana, što treba da dokaže da su i Albanci stari evropski i hrišćanski narod, koji oduvek stoji na braniku Evrope. U prilog tome navode se narodna pesma o albanskom junaku Milošu Kobiliću i njegovom podvigu – ubistvu sultana Murata, koje su zapisane u prvim decenijama XX veka Važan doprinos popularizaciji albanske verzije kosovskog mita dao je pisac Ismail Kadare. Od 2011. godine na repertoaru dva pariska pozorišta nalaze se predstave sa temom Kosovska bitka, u jednom slučaju predstava je napravljena na osnovu pesama „kosovskog ciklusa“ iz zbirke Vuka Karadžića, a u drugom slučaju reč je o pozorišnoj adaptacije Kadareove knjige „Tri elegije za Kosovo“, piše Čolović.