Tragične priče mnogih žena žrtava ratova sa prostora bivše Jugoslavije spojio je Ženski sud – kutak u kome su pronašle podršku, razumevanje i ljubav. Mesto koje im je pomoglo da podele svoju bol, da im bude lakše, da pronađu prijatelje/ice, da bar malo ublaže patnju koju im je doneo rat.
Jedna žena je u ratovima tokom devedesetih izgubila muža. Druga jednog sina. Treća dva sina i muža. Četvrta i dalje traga za posmrtnim ostacima svojih najbližih, baš kao i peta i šesta… Najbolje je prošla jedna kojoj se sin vratio živ kući. Ali sa ozbiljnim psihičkim problemima. Ili možda ona koja je „samo“ silovana.
Svedočenja mnogih žena zabeležena su, između ostalog, i u dokumentarnom filmu „Ženski sud – feministički pristup pravdi“ u režiji Filipa Marinkovića, produkciji Žena u crnom, koji je nedavno prikazan u Beogradu, u prostorijama Fonda za humanitarno pravo (FHP). Film govori o Ženskom sudu u Sarajevu, događaju koji je održan od 7. do 10. maja 2015. godine.
Jedna od svedokinja, Reiha Avdić iz Tuzle, koja ni dan-danas nije pronašla posmrtne ostatke svoga muža, ispričala je prisutnima u FHP-u da je 1992. proterana u Srebrenicu, a potom 1995. u Tuzlu. Izgubila je mnoge članove familije.
– Mi se u Ženskom sudu družimo, sarađujemo, shvatamo međusobni bol i delimo i dobro i zlo. Drago mi je što sam učesnica Ženskog suda, to će ostati mojim unučadima, prijateljima… Imam više poverenja u njih nego u familiju. Bogatija sam što sam saznala šta su druge žene preživele, rekla je Reiha Avdić.
Suvada Selimović iz Đulića, koja je izgubila čak 20 muškaraca iz familije, ispričala je kako je prvi put došla na Ženski sud u Vrnjačku Banju.
– Bilo je tu 30 žena. Ja sam bila u dilemi da li da ispričam svoju priču. Kada sam saslušala par žena iz Srbije, shvatila sam da nisam bila tu nikad ne bih saznala kakvu su borbu vodile majke i supruge iz Srbije. Protiviti se protiv vlasti, ne dajući svojim muževima i deci da idu na ratišta… Ženski sud mi je dao snagu da govorim pred ljudima, da mi bude lakše. Mi smo podrška jedna drugoj, kao familija smo, navela je Suvada i dodala da nema pravde ako svaku svoju istoriju piše, kao i da svaki zločinac mora da bude kažnjen bez obzira iz koje države dolazi.
Nadežda Kostić, svedokinja iz Kruševca, čija su dva sina mobilisana tokom ratova, istakla je da su se žene iz Ženskog suda „približile i zavolele“ i da su jedna drugoj podrška.
– Pričale smo svoje priče bezbroj puta, pričale o svojim teškoćama, preživljavale smo bol jedna druge i plakale bezbroj puta. Svedočenje tada petnaestogodišnje devojčice koja je silovana, sve smo preplakale… Jako smo se povezale deleći tu našu bol, jer niko ne može da razume šta smo mi prošle – navela je Nadežda.
Kako je rekla, odluku da priča na Ženskom sudu teško je donela, „jer šta ja imam da pričam videvši koju su žrtvu podnele žene Srebrenice, koliko je država Srbija odgovorna za zločine koje je počinila“.
– Međutim, naše terapeutkinje iz Ženskog suda su nam govorile da se bol ne može izmeriti, te nas je to ohrabrilo da pričamo. Bilo mi je važno da kažem da mi žene iz Srbije nismo želele taj rat, da naši ljudi ubijaju druge ljude. Sve to što sam preživela za tih meseci i po dana ostavilo je posledice po moje zdravlje, četiri puta sam operisana. A da ne pričam o tome kako mi je prošao sin kada se vratio iz rata. Poslednjih 10-ak godina ima psihosomatske probleme, postao je destruktivan prema sebi, ispričala je Nadežda, dodajući da su majke u Kruševcu svakodnevno protestovale da im se deca vrate kući sa ratišta zbog čega i danas traže da se 24. maj proglasi Danom sećanja na protest majki, ali opština ne reaguje.
Profesorka Fakulteta političkih nauka Daša Duhaček objasnila je da Ženski sud postoji već 25 godina i da je organizovan više od 40 puta širom sveta, ukazujući da je u Evropi održan samo jednom, i to pre dve godine u Sarajevu. Prema njenim rečima, Ženski sud nije alternativni pristup pravi, nego je komplementarni.
– To znači da ne pokušava da zameni institucionalan pristup pravdi, nego da ga dopuni. Razlog je očigledan – institucionalan pristup pravdi se nije pokazao da može da zaleči brojne nepravde – istakla je Duhaček. Dodala je da Ženski sud odstupa od toga da se čuje i druga strana, dakle optuženi ne dobijaju reč, već se značaj daje ženama koje su trpele nepravdu, odnosno ekonomsko, militarističko, etničko nasilje.
– Nasilje je nastavljeno i pošto su ratovi završeni, jer nisu uvažena svedočenja ovih žena – naglasila je Duhaček.
Staša Zajović iz Žena u crnom ukazala je da kontinuitet nasilja pokazuje da se vreme rata i vreme mira u životima žena ne prepoznaje, navodeći kao primer to što je najviše ubistava žena u Srbiji počinili muškarci bivši pripadnici oružanih formacija.
Kreirati nove modele pravde
Prvi Ženski sud na teritoriji Evrope održan je u Sarajevu od 7. do 10. maja 2015. u organizaciji 10 ženskih grupa sa prostora bivše Jugoslavije (Pokret Majke enklava Srebrenica i Žepa, Fondacija Cure, Sarajevo, Bosna i Hercegovina, Centar za žene žrtve rata, Centar za ženske studije, Zagreb, Hrvatska, Centar za žensko i mirovno obrazovanje Anima, Kotor, Crna Gora, Savet za rodnu ravnopravnost, Skoplje, Makedonija, Ženski lobi, LJubljana, Slovenija, Centar za ženske studije i Žene u crnom, Beograd, Srbija). Žene u crnom su tokom petogodišnjeg procesa organizovanja Ženskog suda bile nositeljke programskih aktivnosti, a takođe koordiniraju nastavak procesa uz podršku organizacija: Anima, Kotor (Crna Gora), Centar za žene žrtve rata, Zagreb (Hrvatska), Fondacija ‘Cure’, Sarajevo. „Završni događaj u Sarajevu nije kraj procesa, već naprotiv, podsticaj da se iz feminističke perspektive nastavi sa kreiranjem novih modela pravde“, ističu u Ženama u crnom.
Kandić: Utvrditi činjenice zbog nasleđa
– Šta smo mi u nevladinom sektoru dobili ovih godina, šta smo propustili i u kom pravcu idemo dalje“, upitala je prisutne na prezentaciji Ženskog suda Nataša Kandić, osnivačica i bivša izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, a sada koordinatorka Koalicije za REKOM. Kako je dodala, sada je vreme da se odrede prioriteti, jer se jasno vidi da postoje problemi sa pamćenjem i istinom. „Šta je to što treba da znamo ili nikada nismo znali? Buduće generacije neće imati dovoljan pristup znanju o tom pamćenju i zato je važno da saznamo ko su ljudi koji su ubijeni, zašto su ubijeni… Zbog nasleđa koje će budućim generacijama biti na raspolaganju da samostalno odlučuju zato je važno utvrditi činjenice, istakla je Kandić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
