Lak oroz i hladna cev za ratne fotoreportere

Neki od njih su prema sopstvenim rečima želeli avanturu, da budu frajeri , a bitna je bila i finansijska motivacija. Smatraju da su strani mediji za koje su uglavnom radili bili nepristrasni a domaći koji su bili pod kontrolom države ratnohuškački. Za slikanje su ključni kontakti. Nastojali su da budu objektivni i neutralni, ali je poznato da fotografija to nikad nije i da mora biti prožeta ličnim. Danas, na neke od situacija gledaju drugačije. Kažu da je u ratu oroz lak, a cev hladna. Mnogi njihovi prijatelji su poginuli a fotoreporteri Srđan Ilić iz Srbije i Saša Kralj iz Hrvatske su ranjeni. Ilić čak tri puta.

On je ispričao da su u to vreme postojali fotografi, koji su hteli da odu i na silu makar ih urednik ne pušta, kao i oni koji su govorili da ih rat ne zanima, da se ne osećaju sigurno.

– I sasvim je u redu da se čovek koji je pod nekom prisilom ne šalje u rat. Zato što čovek koji ne voli to što radi i koji je nesiguran jeste opasnost pre svega za sebe samog a zatim i za tim u kome radi. Dovoljna je jedna budala u timu da vas sve pobiju, rekao je. On smatra da je postojala jasna granica šta su domaći, a šta strani mediji.

– Strani su skoro potpuno nepristrasni, ne postoji propaganda, sve je jako definisano u kratkim opisima fotografija u kojima se navodi šta je događaj, ko su ljudi na slici, na koga oni pucaju. I to je to. Domaća štampa je bila pod kontrolom države i uglavnom ratnohuškačka. Slično je bilo i u Hrvatskoj. Mi, u Asošijejted presu (AP) smo bili u mogućnosti da slikamo šta god hteli i šta god zamislimo da pošaljemo a da nam niko ne kaže: e, ovo ne može . Postojala je samo jedna granica i to je ono što oni kažu graphic content , tj. krupni planovi mrtvi ljudi, raspadnuti, odsečene glave. To američke agencije jednostavno ne trpe i to su slike koje ne idu. Ja sam bio protiv toga i svađao se uvek sa šefovima jer sam mislio da je to realnost koja će možda potaći nekog na razmišljanje da kada vidi nečiji glavu na asfaltu, da se zapita zašto je to moralo da se desi. Ali mislim da je to bio pre oblik uređivačke politike nego cenzure, kazao je Ilić, dodajući da pre 90-ih nije imao iskustva za ono što će uslediti, nego da je tek kasnije, 1997. godine bio na kursu u Londonu za hendlovanje kriznih situacija.

– To je bio specijalni sedmodnevni kurs. Držali su ga penzionisani pripadnici britanskih elitnih snaga SAS. To je korisna stvar, ali su ratovi već bili završeni osim na Kosovu i Makedoniji. Mi smo početkom 90- tih otišli veoma nepripremljeni zato što se niko nije spremao za rat, ispričao je Srđan Ilić.

Njegov kolega iz AP-a, samo u Hrvatskoj, Saša Kralj se ježi od reči objektivizacija zato što se smatralo da nju osećaju oni koji rade za strane medije, jer su lokalni, kako je rekao, imali mnogo jednostavniji pristup. Nas su nazivali izdajnicima, preslišavani smo jer su mislili da smo špijuni. Tek se sad suočavam sa mnogim stvarima i mislim da je ta objektivizacija zapravo negativna jer uništava empatiju i dublje kritičko razmišljanje.

– Objektivizacija je divna zaštita iza koje smo se mi mnogi skrivali i iza koje se i danas skrivamo jer mi nikoga nismo upucali. Jedan od mojih važnih motiva, kao i kod kolega ovde, bila je istina, ali bilo je tu i drugih razloga, za avanturom i uopšte mislim da me je tamo odveo veoma složen niz motiva, kazao je Kralj. On krivi sebe i žali što nije znao, recimo za postojanje Mirovne inicijative u Pakracu, za koju je tek kasnije saznao.

– Ti ljudi su bili je… o hrabri. Heroji – zaključio je Kralj. Kolega Ilić je na to uzvratio da dok traje beng beng slika, mirovne inicijative ne piju vodu.

– Jer samo vas zovu ujutru i kažu vam znamo da je opasno ali, we still need bang bang images , što znači – izvoli tamo gde se puca ili malo nazad, pa napravi. Evo, i ja sam bio tad u Pakracu i nisam čuo za mirovnu inicijativu, konstatovao je Srđan Ilić.

Cev pištolja na čelu

Imre Sabo je kazao da on srećom nije bio ranjen ali je cev osetio na čelu kad je zamolio vojnika da napravi most, tako da se u podnožju vidi Žepa. On je poslušao ali je na sebi imao automat koji ga je prilikom zauzimanja poze udario po licu i raskrvario. To je razljutilo vojno lice visokog čina koji je posle kratkog legitimisanja prislonio cev pištolja Imreu na čelo i gledao ga pravo u oči neko vreme dok konačno nije procedio kroz zube bež . Sabo ga je bez pogovora poslušao a kada je bio na relativno sigurnom, u svom autu, trebalo je zauzdati nogu koja se nekontrolisano tresla i s kojom je trebalo brzo da pritisne papučicu za gas.