Na Kosovu zločine nisu činili samo Albanci, već daleko više Srbi

Intenzivni, skoro svakodnevni pozivi nekadašnjim komandantima i vojnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) tumači se kao priprema procesa koji je predugo trajao.

Ovim povodom razgovarali smo sa Škeljzenom Malićijem, kosovskim filozofom i piscem, koji ističe da nema ekspertizu za profesionalnu ocenu dosadašnjeg rada tzv. Specijalnog suda za zločine OVK, ali da sa političkog aspekta ukazuje na velike probleme ovog suda pri osnivanju i funkcionalizaciji.

– Najveća upitnost jeste uvođenje prakse etničkog predumišljaja, jer ovaj sud izgleda istražuje samo ratne zločine koje su počinili Albanci u ratu i period neposredno posle rata. Haški tribunal bavio se zločinima do 1999. dok Specijalni sud istražuje i 2000. godinu. Ova dodatna godina targetira zločine izvršene posle ulaska NATO snaga na Kosovo. To je u redu, iz tog perioda ima mnogo nerasvetljivih zločina nad srpskim civilima, ali je pitanje zašto se ne bavi ratnim zločinima srpskih oružanih formacija koje nije procesirao Haški tribunal, jer je on sudio samo „velikim zverkama“? Zašto Specijalni sud istražuju samo pripadnike OVK narušavajući princip univerzalnosti istrage ratnih zločina? Na Kosovu zločine nisu činili samo Albanci, već daleko više Srbi. Dokumentacija Fonda za humanitarno pravo pokazuje da je na Kosovu bilo 23.000 žrtava rata – 20.800 Albanaca, ogromna većina su civili, a bilo je i 2.200 žrtava među Srbima, od toga su 1.200 civili. Nije dovoljno objašnjenje to da je srpske ratne zločine procesuirao Haški tribunal baveći se krivicom Miloševića i visokih funkcionera policije i vojske, kao i nekih političara, ali ne mnogim zločinima propuštenim domaćem sudstvu. Srbija od 2003. ima sud za ratne zločine koji je selektivno sudio krivcima za neke od masakra izvršenim nad Albancima, ali je to apsolutno nedovoljno. Ima i ratnih zločina nad Albancima za koje se zna ko ih je počinio, recimo slučaj ubistva Fehmija Aganija maja 1999, a počiniocima nije suđeno. Nije isprika to što srpski i kosovski sudski organi ne sarađuju među sobom, ili opstruiraju istrage, kao što je i skori skandal, iako on ne spada u ratne zločine, sa odbijanjem Beograda da preda kosovskim istražnim organima Milana Radoičića, glavnog osumnjičenog za ubistvo političara Olivera Ivanovića.

* Kako vidite motive zbog kojih je Specijalni sud za OVK nastao?

– Glavni motiv je zloupotreba propusta koji je učinjen na Kosovu time što nije osnovan kosovski sud za ratne zločine. Redovni sudovi za vreme administracije UNMIK-a organizovali su nekoliko procesa za zločine nad Srbima i Albancima, osuđeno je nekoliko lokalnih komandanata OVK, među njima i brat premijera u ostavci Ramuša Haradinaja, ali se nije nastavilo sa istragom svih zločina iz ratnog i poratnog perioda. Srbija je iskoristila taj propust i ušla u propagandni rat da pokaže kako su u ratu svi činili zločine i pokuša okaljati ugled OVK. Kulminacija propagande bila je tema o navodnoj „trgovini ljudskim organima“ kao monstruoznog zločina OVK lidera (kasnije istaknutih kosovskih političara) kojom je OVK satanizirana kao beskrupulozna teroristička organizacija. Srbija je zapravo mnogo investirala na stvaranju nekakve protivteže za svoje velike ratne zločine, ratnu kampanju baziranu na strategiji „spržene zemlje“ s ciljem da se promeni etnička struktura Kosova masovnim progonom Albanaca. Srpske tajne službe predale su švajcarcu Diku Martiju navodne kompromitujuće, uglavnom iskonstruisane navode o zločinima OVK, i uz pomoć Rusije, progurale su u Savet Evrope projekat istrage o „trgovini organima“, zbog čega je i osnovan Specijalni sud.

* Smatrate li da taj sud može osigurati pravdu za žrtve?

– Da, svakako, ali je trebalo osnovati regularni kosovski sud za ratne i poratne zločine koji bi ih istražio i sudio. Međutim, pošto je na Kosovu propagiran mit o pravednom ratu i čistoj oslobodilačkoj borbi, nije postojala volja da se istraže zločini nad Srbima i Albancima „izdajnicima“ u vreme rata, kao ni zločini revanšističkog karaktera posle rata, koji se pripisuju OVK. Međutim, to što se od istrage „trgovine organa“, za koju Tribunal u Hagu nije našao dokaze, a nije ih verovatno našao ni Specijalni sud, prešlo na fokusiranje istraga isključivo na OVK, ostavlja zjapeću prazninu u jednakom tretiranjem svih neprocesuiranih zločina, dakle i onih čiji su se počinioci posle rata sklonili u Srbiji gde takođe ne postoji volja da se zadovolji pravda. U Srbiji postoji uverenje da je dovoljno, čak „previše“ kažnjena što je suđeno Miloševiću i generalima, dok se haški osuđenici za genocid i zločine zapravo slave kao heroji.

* Kako vidite odnos srpskih vlasti prema tom problemu?

– Verovatno trljaju ruke što su Kosovu uvalili vruć krompir i skrenuli pažnju sa tema koje su bile zainteresovani da guraju pod tepih, jer bi Srbija trebalo da odgovara ne samo za mnoge neistražene zločine (šta je sa masovnim grobnicama u Batajnici, hladnjačama sa leševima potopljenim u Dunavu…) već i za veliku pljačku, ratna razaranja i devastiranje kosovske ekonomije…

* Da li će promena vlasti na Kosovu doprineti pravdi za žrtve?

– Nova vlast će možda pokušati da otvori te teme, šta je sa dve hiljada nestalih osoba, kada će Srbija vratiti oteto muzejsko blago, a i ovo što sam pomenuo, pitanje ratnih i drugih odšteta i pljački fondova, ali je tajming za to nepovoljan, strani faktori traže da se radi na dijalogu, pomirenju i sveobuhvatnom sporazumu. Možda će se, ako bude sporazuma, dogovoriti o saradnji i zajedničkim naporu da se pronađe istina o nestalim osobama, ali za ratne i poratne zločine ne znam, u ovom trenutku je teško zamislivo.

* Da li smatrate da bi ratno zločinačka elita, koja danas zauzima pozicije vlasti u Srbiji, u stanju da ikada promeni odnos prema kosovskim žrtvama?

– Ratno zločinačku elitu na vlasti trebalo bi što pre smeniti. Ako je moguće, a ne čini se mogućim. Vreme je da na celom Balkanu dođu na vlast novi ljudi. U Srbiji je problem to što je opozicija u većoj krizi nego vlast, a narod je još u onom raspoloženju iz vremena Miloševića: „Glasaćemo za opoziciju kad dodje na vlast!“.

* Kako ocenjujete odnos EU i međunarodne zajednice prema tom problemu?

– Mislim da oni žele da Specijalni sud što pre objavi optužnice i počne sa procesima, verovatno dosta selektivnim, kako bi se balkanske ružne ratne priče okončale i arhivirale, pa će nam onda reći da smo bliže EU raju. Međutim, umesto EU raja mislim da mi sada gledamo neku vrstu mega verzije filma o raspadu Jugoslavije. Trese se sama EU. Što nije dobro za nikoga.

Delimična pravda

* Vidite li u budućnosti ishod ili način na koji bi žrtve ratnih zločina mogle da dožive satisfakciju?

– Na Kosovu je prošlo 20 godina od te „budućnosti“, a pravda je ostvarena samo delimično. U Bosni i Hrvatskoj to traje još duže. Verujem da će sve ostati na simbolici delimične pravde, jer kako vreme ističe sve je manje volje, a i svedoka koji bi svedočili da se zadovolji pravda.