Nacionalistički monopol nad sećanjem

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Hm, dakle, ako sam ja dobro razumeo primedbe na navedeni zakon, a odmah se ograđujem da zakon nisam pročitao, najveći problem leži u tome što država ima monopol na podizanje ove vrste spomenika, a to nemaju udruženja građana!? Da, država je… pa recimo takva kakva je i nemam sumnju da će i od ovoga napraviti nešto groteskno, ali, sa druge strane, ne razumem zbog čega tzv. građanska udruženja (mahom sa čisto političkom agendom) smatraju da su oni bogom dani da odlučuju kome treba, a kome ne podići spomenik? Kao istoričaru njihove inicijative mi deluju pogubnije od državnih. Svaka država kroz spomenike na neki način propagira željeni model prošlosti što je samo po sebi loše, ali da li to znači da bi svako trebalo da ima pravo da podiže spomenike kome i gde hoće? Ako je opravdan spomenik Aćif efendiji, zašto bi se sutra bunili kada nekome padne na pamet da diže spomenik Ratku Mladiću, ili ako je jedino opravdanje za podizanje spomenika postojanje sudske presude, onda treba odmah ukloniti sva obeležija na mestima nekadašnjih koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata, jer su Jevreji, Romi, komunisti… hapšeni i suđeni u skladu sa tada važećim zakonima! Umesto da i država i tzv. građanska udruženja prihvate da je svako obeležavanje događaja ili osoba iz prošlosti pitanje istorije i dozvole struci da se time bavi i jedni i drugi politizuju pitanje, svako iz svog ugla, nije šija nego vrat.