Naš drug Idro

Hteo je da bude Titov pionir. Seća se da je to nekada bila fora, jer, nastavlja, ako znaš zakletvu, postao si Titov pionir. „Imao sam sve, crvenu maramu, kapicu sa petokrakom, par znački sa likovima jugoslovenskih junaka i Albanaca koji su bili deo te priče. Međutim, te godine kada je trebalo da postanem pionir, sve se promenilo neverovatnom brzinom i nikada nisam postao“, kaže Seferi za Danas.

Nastavlja svoju priču, koju mnogi od nas koji ga znamo, zapravo, ne znamo kroz kakve strahote je drug Idro prošao: „Sećam se da je trebalo da idemo u školu taj dan. Na Kosovu su već počele represije i Albancima su manje više oduzeta sva prava. LJudi su izbačeni sa poslova, dok su drugi bojkotovali, jer se od nas tražilo da poštujemo samo srpsku kulturu, da učimo po novom planu i program i da se ljudi izjasne da su lojalni.

Takva politika je dovela do potpune etničke podele u javnom životu. Tako se desilo da nisam otišao prvi dan u školu jer se nije znalo šta će se desiti. Dogodili su se sukobi zbog kojih je bilo i suzavaca po gradu. Čekao sam dva meseca da krenemo ponovo. Za to vreme smo se organizovali i držali nastavu paralelno po kućama učenika, na primer, jedan dan kod mene, drugi kod nekog drugog. Bilo je zanimljivo nekada videti nastavnike koji u fotelji u dnevnoj sobi drže malu tablu i objašnjavaju nešto, kao za vreme Vuka Karadžića… U osnovnu smo posle išli na zadnji ulaz, isekli su ogradu i gradili mostić preko potoka koji je tuda išao. Srpska deca su mogla na prednji ulaz škole, imali su pravo na korišćenje sportske sale i školskih kabineta.

Zgrada škole je bila velika i imala, makar se meni tako tada činilo, veličanstveni ulaz i jako zanimljive stepenice i arhitekturu. Znam da je veći deo, onaj preko puta bio – srpski deo i nama je rečeno da ne idemo dalje od stepenica jer su tamo srpska deca. Za osam godina osnovne škole, sve do 1999. godine, nikada nisam sreo srpskog učenika“, prepričava nam Idro svoje detinjstvo na Kosovu.

LJudi su se družili za vreme Jugoslavije, dodaje naš sagovornik, imali su kumstva, prijateljstva, dobre komšijske odnose, delili istu sudbinu. „Posle su morali da budu svako uz svoje. I Srbi i Albanci su morali da se paze. U takvim uslovima je teško izgraditi bilo šta…Srbi su imali apsolutnu vlast dok su Albanci imali paralelni život i organizaciju, od prosvete pa do vlade i institucija koje su, uglavnom, funkcionisale iz Ženeve i sa donacijama Albanaca iz dijaspore“, ističe Idro Seferi za Danas.

Na Kosovu su, nastavlja, postojali konflikti, protesti protiv sistema i Slobodana Miloševića. „Do tada, sve od 1991, na Kosovu se živelo u segregaciji društva. Dok se u Srbiji pričalo kako su Albanci opasni, Albanci nisu imali tu snagu da ugroze Srbe, u tom trenutku, zato rat nije počeo istovremeno kad u Bosni ili Hrvatskoj. Niko od nas tada nije verovao da će preživeti, ako do toga dođe“, kaže Seferi.

Tatu su mu uhapsili 1992. godine. Tukli su ga brutalno ceo dan, zajedno sa još oko 25 ljudi. „Bilo je incidenata između Albanaca i policije u selu gde je moj tata radio. Tada su ubili jednog policajca i policijske snage su bile svuda. Moj tata je u tom selu bio šef mesne zajednice i radio je u opštini. Policija nije htela da uzima u obzir da je on državni službenik. Nama su došle specijalne jedinice kući i kad je počela racija, bio sam na drvetu kruške gde sam proveo oko pet sati jer sam video policiju i nisam smeo da skočim. Mislio sam da će da me ubiju“, prepričava nam Idro detinjstvo…

Čuo sam, nastavlja on, lomljenje svega, prozora, čuo sam buku, vriskove i razgovore moje majke sa policijom… „Nakon početka bombardovanja, počelo je isterivanje i paljenje kuća i rečeno nam je, da je bolje da idemo, ako hoćemo da se izvučemo živi. Na ulici, kad smo krenuli, izgubio sam roditelje na jedan dan. I sa sestrama završio u centru grada gde su bile desetine hiljada ljudi Nakon jedne noći koju smo proveli u sportskoj sali, vratili smo se kući. Nikada nisam osećao veću sreću u životu nego taj zagrljaj sa roditeljima kad smo ih ponovo našli“, kaže Idro Seferi…

Nakon povratka smo saznali da je Milaim, moj brat od tetke, priča nam dalje Idro, koji je tada imao 15 godina, streljan na selu zajedno sa trinaest rođaka, uglavnom maloletnika… „Kad su našli njegove posmrtne ostatke, bio sam među prvima da bacim grudvu zemlje u grob. Milaim i ja smo pravili mnogo planova, ali on je tada bio ispred mene u nekoj beloj vrećici sa brojem identifikacije sa ekshumacije…“. Idro Seferi godinama živi i radi u Beogradu kao vrlo uspešan novinar. Sve kolege ga poznaju i cene.

Govoreći o Kosovu, kaže da je južnije od Ibra skoro sve u redu. „LJudi nisu željni nasilja, ne postoji opasnost i bezbednosni problemi te vrste, sada mnogo više ljudi komuniciraju i rade zajedno. Ima tu i tamo i mešovitih brakova. Svakako taj razvoj nije dovoljan i toliko jak da bi bili sigurni kuda sve ide. Mnogo ljudi žele da odu sa Balkana i ne vide sebe u svojim zemljama, jer su ogorčeni. Bijemo se već tri decenije. Dijalog nije uspeo da reši sve i trajno i još uvek smo svi istraumirani mogućom političkom sudbinom i opterećeni time. Prošlost je veoma teška i tužna… Neke rane se nikada neće izlečiti. I za većinu nas, koji smo prošli kroz rat, život se deli na pre i posle rata. I tako i pričamo kada objašnjavamo nešto. Rat je nešto najstrašnije… Ne želim nikome da kroz to prođe.

Život u Beogradu

„Život u Beogradu me je naučio mnogo čemu… Mnogo toga ne bih shvatio da se nisam približio ljudima… Mislim da bih bio uskraćen za pola mozga da to nisam uradio, da nisam došao ovde da živim, ne bih znao ništa o polovini mojih prijatelja u mom životu i ne bih znao kako su to divni ljudi koje osećam kao deo svoje porodice. Znam da mnogima smetaju ovakve formulacije ali verujte mi to je istina. Istina je da se dogodio i rat i da je zbog Kosova poginulo oko 13.500 ljudi, od kojih je preko 10 hiljada Albanaca. Zašto ja sad mom bratu Milaimu ne mogu da pokažem Beograd? Šta je on učinio sa 15 godina bilo kome? I sta je bilo koja civilna i nevina žrtva učinila bilo kome?“, zaključuje Idro Seferi za Danas.

Insistira na kraju razgovora da napomenemo koliko želi pomirenje i normalan suživot Srba i Albanaca…