Neka djeca su od straha mokrila u krevetu, neka su jako plakala

Na pitanje tužilaštva da li zna koliko je dece lečeno u bolnici 1992. godine, Fatima odgovara: „1992. godine na našu kliniku je došlo 163 djece, od kojih je devetoro umrlo na samoj klinici, ali sva djeca koja su umirala na licu mjesta nama nisu dolazila, ona su direktno odlazila u mrtvačnicu ili naš dio gdje su se smještali mrtvi pacijenti koji su već na licu mjesta završili svoj život“. Svedokinja je objasnila da su neka od 331 deteta, koje je lečeno na njenom odeljenju do kraja rata 1995. godine, preživela, dok su neka zbog teških ozleda poslata na lečenje van zemlje.

Upitana da objasni šta znači predočeni spisak imena, Fatima kaže da su to imena i prezimena pacijenata, koji su otišli van zemlje i koji su bili veoma teško povrijeđeni, „koji otišli su sa lekarima svijeta da im pomognu u daljem lečenju, jer mi nismo imali više niti mogućnosti niti sredstava niti opreme da ovoj zaista tako teško ranjenoj djeci pomognemo“.

– U paragrafu 37 izjave pominjete da su deca bila prestrašena i pod traumom. Moliću vas da ukratko sudijama opišete reakcije dece na snajpersko delovanje i na granatiranje, rekla je Fatimi tužiteljka En Saterland (Ann Sutherland), na šta je svedokinja odgovorila: „Sva djeca koja su dolazila na našu kliniku prvo su bila traumatizirana od same povrede i nakon toga, da bi legli na odeljenje, jer je granatiranje u gradu i dalje trajalo, na svaku granatu oni bi skakali, bili vrlo uznemireni. Neka djeca su od straha počela mokriti u krevetu, neka su jako plakala, i stalno su tražila zaštitu od sestara. Teško je bilo s njima raditi… Ta ratna trauma se u tim periodima po djeci jako videla. Pogotovo je bilo teško kada smo morali djecu izmestiti u neuslovne podrume ili dugačke hodnike, gdje smo nepokretnu djecu na krevetima morali staviti“.

Tužiteljka Saterland: „Koliko se često dešavalo da ste decu morali premeštati u podrume?“, Fatima: „Zavisilo je od granatiranja. To odvođenje djece je bilo usred dana, usred noći, kada je bilo jače granatiranje i kada bi nam to služba naložila da moramo hitno djecu voditi u podrume, i u zaštitu gde smo ih sklanjali“. Upitana da li se to redovno dešavalo, Fatima odgovara potvrdno.

Preuzeto sa recom.link

Suđenje Radovanu Karadžiću

Nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića je Haški tribunal, 24. marta 2016. godine, proglasio krivim za genocid u Srebrenici; progon Muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanje pripadnika Unprofora za taoce od 1992 do 1995. godine. Osuđen je na 40 godina zatvora. Nedavno je pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove u Hagu održana žalbena rasprava. Odbrana Radovana Karadžića zatražila je da se bivšem lideru bosanskih Srba ponovo sudi, tvrdeći da prvostepeno suđenje nije bilo pravično. S druge strane, tužioci su zatražili da njegova žalba bude u potpunosti odbačena. Tužilaštvo se žalilo i na deo prvostepene presude kojim je Karadžić oslobođen optužbe za genocid u još sedam bosanskih opština, te su zatražili da mu kazna bude pooštrena na doživotni zatvor.