Nepoznata sudbina oko 11.000 ljudi

Od tog broja, sudbina 8.986 osoba je i dalje nepoznata, dok je za 1.430 lica utvrđeno da su mrtvi, ali njihova tela još nisu pronađena. U Bosni i Hercegovini se traga za 6.701 osobom, u Hrvatskoj za 2.057, na Kosovu za 1.658 lica.

Podaci Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) su za malo drugačije. Kako javlja Radio Slobodna Evropa (RSE), u izveštaju ICMP se navodi za više od 11.000 nestalih tragaju porodice nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije. U ratu od 1992. do 1995. u BiH nestalo je oko 35.000 osoba, a danas se traga za još 8.000 ljudi, javlja RSE i dodaje da se na Kosovu tragalo za 6.000 ljudi, ali je taj broj sada smanjen na 1.700. Najveći broj nestalih sa Kosova pronađen u masovnoj grobnici kod Batajnice, zatim u Petrovom Selu, Bajinoj Bašti i u Rudnici. U Crnoj Gori, prem ICMP, traga se za još 60 osoba, dok Hrvatska traga za još oko 1.570 osoba, ali tu, prema rečima hrvatskih vlasti, već godinama nema napretka zbog nesaradnje vlasti Srbije, piše RSE. Međunarodni dan nestalih lica obeležen je juče i u Srbiji.

Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije održala je juče skup u Skupštini grada Beograda na kome su prisustvovale porodice žrtava, ali i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević, kao i predsednik vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović. Skup je počeo minutom ćutanja, uz tonove srpske himne. Neki od članova porodica čija je sudbina i danas, posle 25 godina od kraja ratova, nepoznata, zaplakali su i zagrlili se.

Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije srpskih udruženja, rekao je da se ova organizacija zalaže za sve žrtve, bez obzira na nacionalnost, te da samo u miru i razgovoru može da se dođe do pravde za žrtve svih naroda. On je istakao da već treću godinu predstavnici ovog udruženja pokušavaju da se sastanu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, ali da im to ne polazi za rukom. Dodao je da bi s njim želeli da razgovaraju o nacrt zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji je u pripremi, spomeniku za nestale, ukazujući da je „Zid plača“ koji se nalazi ispred Skupštine Srbije neprimeren, zbog čega je negodovao Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, koji ga je tu postavio.

Odalović je istakao da je Srbija uradila sve ono što je od nje traženo, da ne postoji grobno mesto koje nije istraženo, ali da je evidentan zastoj u procesu pronalaženja nestalih. On je ranije za RTS izjavio da je rešavanje sudbine 10.416 lica bitan preduslov za stabilizaciju u regionu, te da incident u Zagrebu, kada je zbog izjave hrvatskog pomoćnika ministra branitelja Stjepana Sučića da „sve zlo u regionu dolazi iz Beograda“ napustio konferenciju o nestalim licima, predstavlja ozbiljnu provokaciju i da nije smeo da se desi.

Prema njegovim rečima, Srbija je otvorena za saradnju, podsećajući da je predala 9.000 tela Albanaca, što nije slučaj sa drugim stranama. „Predali smo i 2.500 dokumenata, a nismo dobili ništa zauzvrat“, rekao je Odalović, dodajući da nije otvoren arhiv Oslobodilačke vojske Kosova.

Nakon konferencije usledila je šetnja do spomenika nestalima i stradalima u ratovima 90-ih, u Tašmajdanskom parku.

Prioritet za Euleks

Priština // Utvrđivanje sudbine nestalih je jedan od glavnih prioriteta misije Euleks i od suštinske važnosti je da se proces identifikacije posmrtnih ostataka nastavi, izjavila je šefica te misije Aleksandra Papadopulu. Proces identifikacije nestalih je po svojoj prirodi komplikovan i zahteva puno vremena ali je bitno da se on nastavi da bi se došlo do odgovora o sudbini nestalih, rekla je ona i dodala da je Misija Euleks tu da pomogne institucijama Kosova u nalaženju nestalih svojim kapacitetima.

Desanka još traga za svojim sinom

U okviru sesije „Javna svedočenja žrtava“ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu u Beogradu 15-16. novembra 2014, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova. Ona je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999. kada je posle doručka izašao u grad Peć/Peja. Od susetke je čula da je sa albanskim drugovima otišao preko brda.

„Mi smo spremne da sve oprostimo i da poniženo stojimo zarad istine. Nema ih među mrtvima, nema ih među živima i zato ja molim, ne samo REKOM, nego sve ljude dobre volje, karakterne, širokog srca da nam pomognu. Neizdrživo je čekati na kosti, da mu napravim grob, da mu se odužim kao majka. Možda sam vas opteretila, ali teško mi je, vi ćete me bolje razumeti nego drugi.“

Desanka je pročitala pesmu Dragice Majstorović, kojoj je nestao sin Ivan, učenik III razreda gimnazije u Prištini, 19. avgusta 1999. Njena pesma se zove „Ubico“:

Ubico, biće ti oprošteno, samo mi kaži gde si mi sina zakopao,

da li si mu lapski kamen na grudi stavio ili si sipnički pijesak po njemu prosuo?

Možda si ga u moju njivu položio.

Kako si ga osudio, koju si mu krivicu pronašao, šta si mu na kraju rekao,

da li si mu oči svezao ili si smelo u lice dete gledao?

Ni ljubav još nije spoznao, ni žilet nije kupio da bi bradu obrijao, da mu naraste stalno je čekao.

Ubico, reci mi, da li se na smrtnom času Bogu pomolio, da li je majku dozivao?

Kakvu si mu smrt odredio, da li si ga streljao, jer samo dete je bio, kako si mogao?

Ubico, biće ti sve oprošteno, samo mi kaži gde si ga sahranio, ispod kog drveta si mu život ugasio, kojom si ga travom ozelenio, kako si kući otišao i decu pomilovao?

Kad si moje dete ubio, kako si noćas spavao, da li si moje čedo sanjao?

Ubico, biće ti sve oprošteno, samo mi kaži gde si mi sina pokopao; ili si mu srce na svetskoj pijaci prodao?

Preuzeto sa sajta Koalicije za REKOM

Telo malog Rinora nije pronađeno

Fatime Kelmendi živi u selu Ljutoglava, opština Peć. Dana 8. maja 1999. u zbegu iz sela, na nju i njenu porodicu pripadnici srpskih snaga su otvorili vatru. Ubijen je njen sin Rinor, star 18 meseci, svekar Qerim (91), svekrva Selime (72), dever Gani (51) i još šest daljih rođaka. Tela ubijenih srpske snage su odnele u nepoznatom pravcu. U aprilu 2006. godine, porodici je javljeno da su tela Qerima, Selime i Ganija nađena u masovnoj grobnici u Beogradu. Telo malog Rinora ni do danas nije pronađeno.

Preuzeto sa sajta www.batajnicamemorialinitiative.org