Nestali ne smeju da budu meta dnevnopolitičkih prepucavanja

Moj jedini motiv je da ako mogu da pomognem da se razreše slučajevi nestalih, i da se kroz nova saznanja umanji patnja, da imam određenu moralnu obavezu da učinim ono što mogu. Teško podnosim ljudsku patnju, nesreću. Refleksno mi se pojavljuje potreba da reagujem i pomognem, kaže u razgovoru za Danas Veran Matić, nedavno postavljen na poziciju specijalnog izaslanika predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom.

Kako ističe, ovu funckiju je prihvatio kada je dobio informaciju da je Ivica Vrkić, gradonačelnik Osijeka, izaslanik predsednice Hrvatske. „Vrkića dobro poznajem, već smo sarađivali na sličnim projektima. Mislim da možemo sarađivati bez ikakvih opterećenja i interesa, i da ćemo moći da izgradimo širu podršku cilju koji je među najznačajnijim za oba naroda“, navodi Matić, koji će sledeće sedmice imati prvi sastanak sa Vrkićem.

* Na koji način ćete doprineti rešavanju pitanja?

– Našu misiju ne shvatam kao zamenu za rad Komisije za nestale Republike Srbije i Povjerenstva za zatočene i nestale osobe Republike Hrvatske, već više kao određenu vrstu nadogradnje procesa, kroz saradnju sa svim akterima, od Komisija do Udruženja nestalih sa obe strane, i uz lične inicijative. Mislim da je nemoguće da se ovako bitnom temom bave samo državne komisije. Neophodno je da se objedine sve snage, od državnih institucija, do nevladinih organizacija, i naročito udruženja porodica nestalih, i da postoji međusobno poverenje i posvećenost jedinstvenim civilizacijskim ciljevima. Generalno, mislim da je veoma važno da se objedine svi podaci koje poseduje i Komisija i Povjerenstvo sa udruženjima i drugim insitucijama na nacionalnim nivoima, a potom i izvrši objedinjavanje spiska između Hrvatske i Srbije, bez insistiranja na tome ko bi na kojem nacionalnom spisku trebalo da bude. Jedinstven spisak omogućiće da se objedine svi podaci o svakome sa tog spiska iz svih izvora. Tako bi se izbegli ili minimizirali „šumovi” u komunikacijama, gađanje brojevima, zloupotrebe u dnevno političke… Mislim da je pitanje nestalih jedna od onih tema koje ni po koju cenu ne bi smele da budu meta dnevnopolitičkih prepucavanja, ne samo iz pijeteta prema žrtvama i njihovih porodica, već i zbog toga što se time onemogućava ili usporava proces pronalaska nestalih, identifikacije, a time se nanosi još jedna nepravda i žrtvama i onima koji i posle više od 20 godina ne mogu da nađu mir. Mislim da ćemo se gospodin Vrkić i ja posvetiti konkretnim slučajevima, sa planom da imamo rezultate u što skorije vreme.

* Kako vidite trenutne odnose Srbije i Hrvatske?

– Mislim da je ovo imenovanje izraz želje da se rešavanje pitanja nestalih postavi kao prvenstveno humanitarno pitanje i pronađe jedan od mehanizama na koji neće moći da utiču dnevnopolitički incidenti, da postoji kanal koji će uvek funkcionisati. Svakako da je rešavanje pitanja nestalih jedan od najvažnijih elemenata za uspostavljanje poverenja između dve zemlje. Kolega Vrkić i ja nismo deo vladajućih struktura dve zemlje, ali sam siguran da delimo isti stav da je „problem nestalih” ono mesto gde svaki sukob, dnevno političko prepucavanje mora prestati. I da svi koji rade na rešavanju ovog problema moraju biti potpuno zaštićeni od tema koje nemaju veze sa procesima koji treba da dovedu do razrešenja sudbina nestalih, a koje bi ih usporili ili blokirali njihov rad. Uz to, mislim da je neophodno povećati kapacitete institucija koje se bave ovom temom, i kada je reč o ljudstvu i sredstvima. Ovo je jedan deo angažmana koji može da doprinese boljim odnosima dve zemlje. Ali je važno da bude realizovan i van političkih ciljeva, čak i ako je reč o poboljšanju odnosa.

* Mogu li Srbija i Hrvatska da se suoče s prošlošću, ako obe strane slave svoje ratne zločince kao heroje?

– Slavljenje ratnih zločinaca kao heroja uvek se vraća kao bumerang narodima koji to rade. Nedopustivo je da to postane model za nove naraštaje, nedopustiv je revizionizam vezan za istorijska zbivanja u dnevno političke svrhe. Mislim da i oni koji su zbog različitih kriterijuma u jednoj zemlji slavljeni kao heroji, a u drugoj kao zločinci, da nema pravosnažne presude za ta dela, da je neophodno uzdržavati se od slavljenja tih ljudi i situacija koje ih čine „herojima”. REKOM inicijativa je najbolji test. Imamo saglasnost Srbije, Makedonije, Crne Gore i Kosova, a još uvek bez saglasnosti Hrvatske i BiH za konsenzualni dogovor oko osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara, 1991. do 31. decembra, 2001. godine. Ova Inicijativa iza koje stoje stotine nevladinih organizacija i preko 600.000 potpisnika, još uvek nema adekvatnu podršku koja bi dovela do formiranja ove važne institucije, uključujući i podršku međunarodne zajednice. Upravo na Londonskom samitu Berlinske inicijative, propuštena je šansa da se ovoj inicijativi omogući da počne sa radom koji bi trebalo da bude osnova za suočavanje sa prošlošću. Taj proces, inače, nije jednostavan. Organizovao sam dve međunarodne konferencije na ovu temu 2000. i 2001. sa predstavnicima svih uspešnih i neuspešnih modela suočavanja – od Nemačke, Južnoafričke Republike, Argentine… Svaki primer je potpuno poseban. Žalim zbog propuštene prilike da se već tada napravi proces koji  bi vodio ka pomirenju od strane svih koji su i tada puno u sopstvenim individualnim ili nevladinim inicijativama i uz podršku međunarodnih institucija. Postojale su simulacije sličnih inicijativa u režiji vladajućih struktura koje su neuspehom kompromitovale pokušaje da se nešto kasnije uradi. Sećam se da je na jednoj od konferencija Žarko Puhovski rekao da pre pomirenja imamo neophodan proces uznemirenja. I ovih dana često dobijam pitanja i od ljudi iz međunarodne politike zbog čega sam pristao da se bavim ovom temom, jer će svako otkrivanje nove grobnice, identifikacije tela nestalih, stvarati novi prostor za međusobne optužbe, stvaranje novih tenzija, itd… I razumem iz perspektive dnevne politike i zloupotrebe ove teme, svakako je to mogućnost. Ali druga mogućnost je guranje pod tepih, zatvaranje očiju, prebacivanje problema na nove generacije, itd. Bez obzira koliko nam sada izgledalo beznadežno da je moguć proces pomirenja, to samo treba da nas ohrabri da uložimo mnogo više energije u to da razumemo zbog čega je to tako i još više energije da se pomirenje zaista i dogodi.

* Koliko je važno da obe države otvore svoje ratne arhive u pronalasku nestalih i da li je realno da će to i učiniti?

– Načelno, mislim da je veoma važno. Ovde imamo najmanje dva nivoa kada je reč o otvaranju arhiva. Mislim da je apsolutno neophodno otvoriti arhive za sve što može pomoći rešavanju problema nestalih. Tu nema nijednog alibija. Ako predstavnici vojnih institucija ne žele to da urade, neophodno je da to uradi nezavisna komisija i da to Vlade omoguće sa nepristrasnim članovima. Mislim da je to realno. Verujem da će biti moguće otvoriti i arhive onog trenutka kada se potpiše sveobuhvatni sporazum o pomirenju Srbije i Hrvatske koji će precizirati rešavanje svih nerešenih problema i obaveze koje će obezbediti dugoročni mir i stabilnost u odnosima dve zemlje. Naravno bilo bi najbolje da profunkcioniše REKOM i da imamo sistemski, najširi i sveobuhvatni proces suočavanja sa prošlošću koji bi obuhvatio i otvaranje arhiva. Pre otvaranja arhiva, ima niz radnji koje je neophodno realizovati. To u različitim oblicima preporučuju i Reionalna koordinacija udruženja – udruga nestalih osoba – lica sa područja bivše Jugoslavije, ali i ekspertskih zaključaka Fonda za humanitarno pravo i Documenta iz Zagreba, a to je: depolitizacija procesa ekshumacija i identifikacije nestalih lica, zaustavljanja manipulacije porodica nestalih u političke svrhe, jednak tretman žrtava i njihovih porodica bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost, ali i donošenje zakonskih rešenja za poboljšanje statusa parodica nestalih i ubijenih civila… Otvaranje arhiva može da ima smisla i uspeha jedino kada se napravi ceo kompleks radnji koje bi vodile ka cilju o pomirenju.

* Da li ste upoznati sa statistikama nestalih, ili mogućim lokacijama na kojima bi mogla da se vrši istraga?

– Ima različitih statistika, ali u nekim konačnim brojevima nema velike razlike. Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK), procenjuje se da je u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije nestalo oko 40.000 lica. MKCK prijavljeno je 34.989 slučajeva, a prema podacima ove organizacije iz jula 2018. u regionu se još uvek vodi kao nestalo 10.281 lice, od ovog broja 1.648 na AP Kosovo i Metohija, 2.027 u Republici Hrvatskoj i 6.606 u BiH. Kada je reč o podacima Komisije za nestale Vlade Srbije na spisku je 662 imena Srba sa prostora Hrvatske, 370 iz Srbije, i 695 na operativnoj listi (na ovoj listi su imena onih za koje nisu podneti zahevi po standardima MKCK a postoje saznanja da nisu živi). Ove liste se menjaju jer ima stalnih dopuna, ili skidanja kada se dogodi proces identifikacije. U brojeve Povjerenstva ne bih ulazio još uvek nisam obavio razgovor sa njihovim predstavnicima. Zbog toga što se na različite načine radi statistika u Srbiji i Hrvatskoj, mislim da bi bilo važno da se napravi jedinstvena lista koja je nesporna. Ono što je nesporno, mislim da ima oko 400 neidentifikovanih tela koja su ekshumirana. I da dobijemo rezultate upoređivanja DNK analiza. Shvatam da može biti reči o tome da ne postoje dovoljni kapaciteti da se ovi poslovi realizuju, ali opet mislim da je prioritetno da dobijemo rezultate poklapanja ovih slučajeva sa DNK uzorcima koji su predati. Time ćemo dobiti razrešenje još jednog broja neizvesnih slučajeva. Bilo bi veoma važno da se napravi kampanja da porodice daju uzorke krvi za DNK bazu koja bi omogućila da se identifikuju svi koji se ekshumiraju. Obavešten sam da postoji veliki broj grobnih mesta koja su poznata i prijavljena, a da nisu iz različitih razloga izvršene ekshumacije, i samim tim, posle svega identifikacije. Mislim da treba napraviti akcioni plan da se u narednih par meseci sve ove lokacije ekshumiraju, kako bi se smanjio broj lokacija koje predstavljaju nepoznanicu, a povećala mogućnost identifikacije iz baza DNK koje već postoje. Isto tako, neophodno je napriviti plan i za lokacije za koje se pretpostavlja da su masovne grobnice. Sve kako bi se u što kraćem vremenskom periodu razjasnile situacije na svim poznatim lokacijama.

„Vukovar, poslednji rez“

„Kada smo u produkciji B92 pripremali snimanje dokumentarnog filma „Vukovar, poslednji rez“, razmišljao sam kako napraviti film koji će imati isti kredibilitet, zadovoljavajući kvalitet, i činjeničnu pozdanost kako bi se, uslovno rečeno, na obe strane, i u Hrvatskoj i u Srbiji, prihvatio na sličan način, i kako bi poslužio uspostavljanju jedinstvenog standarda kada je reč o pogledu na tragičnu sudbinu građana Vukovara i regiona, kao i samog grada. Odlučili smo se za stvaranje tima od po pet novinara iz Srbije i Hrvatske, a na čelo tima postavili jednog od najboljih novinara u regionu, a verujem i u Evropskim i svetskim razmerama, Dragutina Hedla iz Osijeka. Trinaest meseci rađena su zajednička istraživanja i snimanje filma u režiji Janka Baljka. Prva premijera je bila u Zagrebu, uz prisustvo predstavnika porodica nastradalih. Bilo je vrlo potresno. Ali bez bilo kakvih ozbiljnijih negativnih reakcija. Slično je bilo i u Beogradu. Prikazivali smo ga vrlo često, i prema našim procenama, film je videlo preko dva miliona gledalaca. Posle smo snimili na sličan način film o Lori (koprodukcija sa Nenadom Puhovskim) i još nekoliko  filmova… Mislim da zajednički rad ljudi koji imaju jedni u druge poverenje može u velikoj meri da doprinese humanitarnim ciljevima, koji se ne mogu iz različitih razloga realizovati kroz regularne institucije“, ukazuje Veran Matić.