Od batina nisam prepoznala dete

Moj muž je bio stariji od mene tri godine, i tako smo se venčali. On je nakon venčanja otišao za Nemačku. Ja sam ostala na Kosovu… Ali se vratio, nije mogao tamo da ostane. Nakon što se vratio, već je počeo rat. Kći mi je bila još beba kada je počeo rat.

Kada je počeo prvi rat, bili smo unutra na doručku. I samo smo čuli da pucaju. Nisam imala… nisam mnogo čula, ništa. Kada smo izašli van, pogledali smo, selo je bilo prepuno Srba. I proterali su nas iza kuća. Odosmo u jedno drugo selo, dve noći tako. I vratismo se ponovo u naše selo.

Ja sam nosila kćer u naručju, a na leđima sam imala torbu sa odećom male ćerkice. A ostali, deca su se hvatala za nogavice. Od sela do sela. Nakon nekog vremena smo se vratili kući, kuća je bila u celosti zapaljena, do temelja. I tako smo ostali sve dok nije započeta druga ofanziva. Kada je počela druga ofanziva, opet smo otišli u jedno drugo selo. Kada smo stigli u to selo, okupili su nas sve u jednu njivu. Onda su nas uzeli sve i proterali nas iz tog sela u drugo selo… Na izlasku iz sela, srpske snage su počele da odvajaju nas žene. Isprva su počeli da nas uzimaju jednu po jednu, a zatim kad smo došli do drugog sela, uzimali bi nas po dve. Imala sam malu kćer u naručju kada su me odvukli iz kolone, bacili mi je iz naručja na zemlju… kćer. Ja sam pokušala da se oduprem i ne odem s njima, ali uhvatili me trojica-četvorica njih, jedan me šutirao nogom, uhvatili me za ramena, vukli me silom i ubacili u kola.

Kada su me uzeli, ja sam bila bez svesti. Uzeli su nas, držali su nas po dvojica, po trojica, radili su s nama šta im je bilo volja. Kada sam došla k sebi, kada sam pogledala, bilo ih je petorica. Kako sam ih ugledala počela sam da vrištim. Onda sam sela, a oni me udaraju nogama po ramenima. Zajedno sa ostalima su nas odveli u sobe, ostavili su nas po jednu u sobi. Onda su nas ujutro sami pustili. Naše porodice smo zatekli u plaču, misleći da su nas sve poubijali. Nismo smele nikome da pričamo. Rekli smo im da su nas prebijali, da su nas maltretirali. Bila sam toliko izmaltretirana da nisam prepoznala svoje rođeno dete.

Tokom rata muž mi je bio u šumi. U uniformi. Retko smo ga viđali. Mužu sam ispričala kasnije… kad je rat bio završen, niko drugi ne zna. I da su gasili cigare po nama, i da su nas gazili po nogama svojim petama. Imala sam masnice do kasno. I to svuda po nogama, jer su me gazili. Reče: „Odmah se spakuj i idi svojoj kući. Ti za mene više nisi… Srbi su te uzeli u ruke, uradili su šta su hteli s tobom. Ja da budem s tobom, ne.“ Prošlo je skoro dve nedelje i već je shvatio. Reče: „Uh, oprosti mi, jer ja grešim, ja te nisam mogao zaštititi, a šta si ti mogla da uradiš.“

Objavljeno u knjizi „Želim da mi se čuje glas“, 2017, izdavač forumZFD, priredila J. D.

Počeše ljudi da ogovaraju

I tako nastavismo život… Najmlađa kćer je sada već porasla. Ne znam kako, od ogovaranja, zbog okolnosti na muževljevom selu, više nismo mogli ostati tu. Ljudi počeše da pričaju. I mi napustismo naše selo i odosmo u grad. Ne mogu, vidim neko vozilo naše vojske, naše policije, čini mi se da su to oni. Tako da mi se celo telo trese.