Premijeri Srbije i Hrvatske su se brzo prilagodili modelu devedesetih

Sada je odlučio da će njegova politička strategija biti bazirana na forsiranju bojazni da je opstanak Srba u BiH ugrožen činjenicama o zločinu u Srebrenici. Tim povodom je doneo rezoluciju o izveštaju komisije iz 2004, i sada najavljuje nekakvu novu komisiju. Nije jasno šta očekuje da dobije s novom komisijom. Neće dobiti ponovljeni izveštaj Darka Trifunovića iz 2002, zbog kojega je sazvana komisija koja je predala izveštaj u 2004, jer su sve tvrdnje iz onog falsifikata već odavno pobijene. Znači, neći uspeti da izmisli nove činjenice koje mu bolje odgovaraju, kaže Erik Gordi, profesor političke sociologije na Odseku za slavističke i istočnoevropske studije Univerziteta u Londonu.

Prema njegovim rečima, Dodik sada želi da istražuju žrtve srpske nacionalnosti iz perioda pre 1995.

– Nema razloga da se to ne radi, mada nema ni razloga da se očekuje da će doći do nekih velikih saznanja, ili da će se bitno promeniti saznanja o broju žrtava, o kojima već postoje izveštaji iz Nizozemskog instituta za ratnu dokumentaciju iz 2002, kao i iz Istraživačko-dokumentacionog centra u Sarajevu iz 2006. Isto kažu da bi hteli da se formira komisija koja bi ispitala zločine počinjene protiv sarajevskih Srba tokom rata. To je razuman i opravdan zahtev. Ono što čini ovaj potez problematičnim jeste kontekst. Kada bi Dodik hteo obuhvatno, potpuno i nezavisno istraživanje o sudbini svih nastradalih u periodu nasilja, onda bi podržavao inicijativu za REKOM, koja se zalaže za tu ideju više godina. No, više se čini da traži selektivnu informaciju o stradanjima u nekim slučajevima kako bi umanjio obim stradanja u mnogo većem slučaju, naglašava Gordi i ističe da ovakvi potezi imaju za cilj da podižu tenzije u svrhu političkog publiciteta, kao i da demonstriraju političku moć.

– Isto važi i za otpor Specijalnom sudu na Kosovu, gde naslednici OVK-a znaju da mogu skupiti političke poene ako dokažu nameru da ih štite od pravde. Nešto slično bi se moglo reći i o oživljavanju ustaške simbolike u Hrvatskoj – to je nešto što političari rade kako bi dokazali da mogu, navodi Gordi.

Na pitanje da li očekuje nove sukobe na Balkanu i može li međunarodna zajednica, prevashodno SAD, sprečiti sukob i na koji način, kaže da je „međunarodna zajednica“ uvek bio termin koji je prikrivao sukobe unutar Evropske unije i SAD, „a sada je teže nego ranije tvrditi da takva zajednica uopšte postoji“.

– Dolaskom porodice Tramp u SAD se otvorio veliki jaz između Evrope i SAD, pa još u SAD između Trampove lične garniture i profesionalne civilne službe u Stejt departmentu. Pored toga, više ne važi pretpostavka od pre 20 godina da su EU I SAD jedini relevantni akteri s uticajem u regionu. Aktivnost regionalnih političara se svodi na to da iskoriste nered na međunarodnom planu za svoje ciljeve. U tom kontekstu nema razloga da se od međunarodne zajednice bilo šta očekuje u vezi sprečavanja sukoba. Razumni ljudi u regionu će morati da deluju sami, ističe Gordi.

* Kako vidite suočavanje s prošlošću na Balkanu danas i kakve su mogućnosti za pomirenje?

– Niko nije objasnio do sada šta konkretno znače termini kao što su „suočavanje s prošlošću“ i „pomirenje,“ mada to nije nikog sprečilo da ih postavi kao cilj. Verovatno se pretpostavilo da se podrazumevaju, ali iza te pretpostavke se krije još jedna pretpostavka: da su došli na političke položaje ljudi sa programom koji predstavlja konkretnu alternativu programu koji je vodio do nasilja, i da je svima jasno zašto treba razumeti i zašto je svima interes da se pomire s bivšim protivnicima. Ali nema ni novih ljudi, ni novih programa. Zanimljivo je da su se čak oni ljudi poput premijera Srbije i Hrvatske, i predsednice Hrvatske, koji su bili studenti 1995. godine (Brnabić je bila gimnazijalka), brzo i kompletno prilagodili modelu devedesetih. Znači, osnovna pretpostavka da prošlost označava prošlost nije tačna.

U suštini za pomirenje su dve stvari potrebne: volja i znanje. Što se znanja tiče, period nasilja je opširno dokumentiran, uglavnom se zna koliko ima žrtava, ko je odgovaran za stradanja, kakav je bio lanac komande, ko je naoružavao i finansirao zločince. Ta dokumentarna građa postoji zaslugom lokalnih aktivista koji su prikupili informaciju, ali i zaslugom istražitelja Haškog tribunala – tu se može dovoditi u pitanje kako su sudije tumačili dokumentaciju koju su imali, ali se sama dokumentacija ne može dovesti u pitanje. Ogroman broj činjenica je dokazan. Pored toga, postoje neke stvari koje se ne znaju a mogu se saznati, naročito se radi o sudbini nestalih. Problem je u tome što nije bilo dopušteno ni da veliki deo tog znanja dopire do šire publike, niti da se o tome vodi ozbiljna rasprava. To praktično znači da problem leži u volji – ne samo u volji političara, nego i u volji institucija koje uživaju najveće popularno poverenje. Reč je o kulturi, religiji, obrazovanju. Ispostavilo se da te institucije nisu dovoljno nezavisne od političke moći da posreduju u dijalogu koji mora da se desi. No, rekao bih da građani žele i da znaju istinu, i da razumeju šta im se desilo, i da se prepoznaju uprkos političkim i kulturnim granicama koje su izgrađene između njih. Mržnja je efikasno sredstvo, ali nije održivo. Pitanje je vremena, a naročito je pitanje koliko će trajati vladavina onih čiji je interes da se pravo na istinu blokira. Nedostatak volje je posledica toga da su do sada vlastodršci, na svim tzv. stranama, uspevali da ubede ljude da se identificiraju s počiniocima.

* Praktično, Srbija je u stalnom političkom sukobu sa Hrvatskom i Bosnom, a oko Kosova se vodi stalni propagandni rat. Kako će se to završiti?

– Često se čuje izraz „zamrznuti konflikt,“ ponekad zajedno s argumentom da je zamrznuti konflikt nešto poželjan ili produktivan. To možda govori o nesposobnosti regionalnih vlada da rešavaju sporove, ali pre bih rekao da se radi o politici koje je vođena s namerom. Razlog da zamrznete bilo šta, od konflikta do boranije, je da biste ga mogli kasnije odlediti i koristiti. I tako rade, uz strategiju koja je dosta prividna. Dođe skandal s korupcijom, malo pokrenu tabloide da podignu tenzije s jednom od susednih država. U stvari je u interesu političara u svim ovim državama da poseduju taj instrument, tako da ga se niko neće lako odreći. Zbog toga ako neko čita dominantne medije lako može dobiti predstavu da rat nije završen, a tu nije reč samo o ratu devedesetih nego i o Drugom svetskom ratu. Mada u toj činjenici ne leži najveća opasnost – tu i tamo neko piše o nečijem paklenom planu, neko promoviše ustaške pozdrave, rehabilituje se pokoji četnik, opasnost je uglavnom da će se pokrenuti nekakvo nasilje na lokalnom nivou. U kraćem istorijskom roku su ljudi koji promoviraju tu propagandu svesni da nemaju ni kapacitet ni političku potporu za novo nasilje većih razmera. Spremni su da žrtvuju pojedince protiv kojih će biti počinjeno rasističko nasilje, ali nisu spremni da žrtvuju sebe. Veća se opasnost nalazi u posledicama takve neprekidne propagande u dužem roku. Stvara se slika sveta u kojemu su ljudi stalno okruženi nekim čudnim zaverama, u kojemu su svi susedi neprijatelji, u kojemu se stalno planira genocidno istrebljenje ove ili one grupe. Ta slika biva još dopunjena tendencioznim karakterom nastave o istoriji, i etnocentričnim stavovima verskih dostojnika. Kada se takve poruke ponavljaju kroz čitav život jedne osobe, od detinjstva pa sve do smrti, vremenom proizvode ono što je cilj svake takve propagande: građani koji nisu u stanju da traže svoja prava jer ne znaju šta su, a umesto toga su uplašeni, zbunjeni, i podložni manipulaciji.

Žrtve imaju slična iskustva

Položaj civilnih žrtava najviše govori o tome kakvi su prioriteti političara u regionu. Rat je proizveo žrtve, ali žrtve dobijaju pažnju centara moći jedino u tim trenucima kada mogu biti iskorišćeni za propagandu. Inače, političari traže da se od učesnika nasilja prave heroji, a od tih heroja da se pravi elita. U Hrvatskoj se pravi od jednog dela „branitelja“ privilegovana kasta s pretenzijom da odredi, na primer, ko sme i ko ne sme svirati na muzičkim festivalima. Nešto slično se radi sa (nekim) veteranima i na Kosovu i u BiH. U Srbiji taj proces teže ide, i zbog toga što ne postoji konsenzus o opravdanosti ratnih ciljeva, pa i zbog toga što je najveći broj učesnika učestvovao u ratu ili kao pripadnici ilegalnih paravojnih formacija ili kao pripadnici jedinica koje su bile podređene MUP-u, ali se to ne sme priznati. Uglavnom civilne žrtve traže isto što traže i veterani: priznanje, priliku da se o njihovom iskustvu čuje, i reparacije koje bi pokrile materijalne potrebe koje potiču od njihovog iskustva. Neki sporovi o beneficijama za žrtve ratnog nasilja bi mogli biti izbegnuti kada bi države u regionu imale adekvatne programe o socijalnoj pomoći. Pošto nemaju, socijalna zaštita dobija status posebne privilegije, i ljudi su primorani da se bore za socijalna prava političkim putem. Dok političari vide „srpske žrtve“, „albanske žrtve“, i tako dalje, same žrtve prepoznaju da imaju slična iskustva i slične probleme bez obzira na nacionalnost.

Ocena Haškog tribunala

Na pitanje kako vidi suđenja za ratne zločine na nacionalnom nivou i da li je Haški tribunal ispunio svrhu, odnosno doneo pravdu za žrtve zločina, Gordi kaže da je Haški tribunal podigao 161 optužnicu za vreme svog postojanja. „U odnosu na sveokupan broj zločinaca to je mali broj, ali namera nikad nije bila da Tribunal procesira sve zločince. Procesi pred Tribunalom su trebali da dokumentiraju određen broj reprezentativnih događaja, da pokažu glavne crte komande i finansiranja zločina pa tim putem da ukazuju na odgovornost za zločine, i da podstaknu domaće pravosudne sisteme da nastave i dopune posao koji je Tribunal započeo. Nije nikakva novina reći da je Tribunal u nekim stvarima uspeo, a u nekim stvarima nije uspeo. Verovatno je normalno da slučajevi gde je Tribunal ozbiljno pogrešio dobijaju veliku pažnju jer je cena tih neuspeha stvarno visoka. Ipak treba skrenuti pažnju i na uspehe Tribunala, i tu svakako treba uvrstiti presedan da se seksualno nasilje za vreme oružanog sukoba tretira kao ratni zločin, a ne kao nuspojava rata. A možda nejveći uspeh Tribunala leži u tome da su barem neki ozbiljni zločinci ikada, bilo gde, pozvani na odgovornost. Teško je verovati da bi se to ikada desilo bez Tribunala. Fundamentalno to znači da dobijamo mešanu sliku, u nečemu je Tribunal uspeo ali nije bilo bez problema. Ali ne nalaze se svi problemi Tribunala u samom Tribunalu.

Od domaćih suđenja iskustvo nam govori da ne može mnogo da se očekuje. Fokus će ostati na malom broju neposrednih izvršilaca bez toga da se dovodi u pitanje lanac komande i politički projekt koji stoje iza zločina, kao i međunarodni karakter sukoba. Zbog toga je verovatno produktivnije fokusirati se na utvrđivanje činjenica i na promociju dijaloga. Ne znam da li će REKOM biti formirana, ako bude formirana onda može dati veliki doprinos. Ali i bez REKOM-a, i bez mnogo više suđenja, Tribunal jeste uspeo u smislu da je sastavio veoma obiman arhiv koji će budući istraživači moći da koriste kako bi izgradili sve kompletniju sliku. Vreme mitologizacije nasilja možda još nije završeno, ali će biti, i uverljiva istorija će biti sagrađena naučnim istraživanjem.