Prostor za svedočenja žrtava ratnih zločina

Ženski sud: feministički pristup pravdi jeste prostor na kome žene žrtve ratnih zločina progovaraju o strašnim iskustvima koja su preživele, ali i podloga za preispitivanje institucionalnih oblika pravde i podstrek za stvaranje drugačijeg – feminističkog koncepta odgovornosti. Institucija Ženskog suda iznikla je kroz široki otpor žena svim ratovima i masovnom nasilju koje se nad njima vrši.
Kako je na ovoj tribini istakla istoričarka Latinka Perović, članica Međunarodnog sudskog veća ŽS, dve pojave odlikuju ratno nasilje nad ženama.

– Prva od tih pojava je silovanje, kao neodvojiv deo svih ratova u istoriji, a druga je redovno prećutkivanje tih zločina od država, društava, te samih žena koje su osećale stid za istinu o svom podređenom položaju u ovom duboko patrijarhalnom društvu – kaže Perović.

Tako su u Japanu, dodala je, gde je od 1930. do 1945. silovano 200.000 žena, japanske vlasti odbijale da priznaju te zločine sve dok nisu otkriveni pisani dokumenti, i dok se nije organizovao međunarodni tribunal za silovanje žena koji je u optužnicu za odgovornost zbog takvih zločina uključio i japanskog cara. Nakon 1945, podseća Perović, u Berlinu je silovano ni manje ni više nego dva miliona žena, koje sve nisu bile odgovorne za taj rat. Potom u Vijetnamu, u Bangladešu, gde je silovanje žena bilo u suštini rat za teritorije, te Ruandi, gde je silovanje bilo akt genocida. Najzad, silovanje u Jugoslaviji, pa i u Srbiji posle 1945, kada su jugoslovenske vlasti uputile, iako tada u prijateljskim odnosima, protest Staljinu, koji je rekao: „Morate imati razumevanja, sovjetski vojnik je suviše izmučen i zaslužio je da se odmori.“

Posle ovakvih masovnih zločina u novijoj istoriji, ističe Perović, začela se jedna široka, međunarodna inicijativa žena da zatraže istinu o tom zločinu, da zatraže sankcije za taj zločin i da mu se suprotstave sa nadom da on prestane da se ponavlja.

To se ipak ponavlja u Jugoslaviji devedesetih godina, naročito u BiH, gde je prema podacima bh. vlade silovano 50.000 žena, odnosno 25.000 do 30.000 prema podacima međunarodne zajednice.
Ratni zločini koji su se tada dogodili, ljudske patnje i strašne sudbine inicirali su formiranje institucije Ženskog suda, ono što ženske organizacije nazivaju „sudom odozgo, sudom onih koji su bili žrtve, a imaju snage da prikupe podatke i o tome svedoče“.

– Žene su solidarno ustale protiv zločina kao najčudovišnije manifestacije protiv ljudskosti i protiv budućnosti njihove dece. Upravo u njihovo ime, one su uzele na sebe težak rizik da na sudu svedoče o onome što se njima zaista dogodilo, preispitujući i ponovo preživljavajući već doživljeno – rekla je Perović.

Dosad je održano 40 ženskih sudova, a prvi takav sud u Evropi održan je u Sarajevu maja 2015, gde je o svojim najtežim traumama svedočilo više od trideset žena iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije, Albanije, i govorilo o silovanjima, o ubistvima njihove dece i ostalih članova porodice, o zlostavljanjima, poniženjima, zastrašivanjima.

Dokumentarni film Filipa Markovinovića koji je zabeležio taj događaj u Sarajevu, prikazan je i na ovoj tribini na FPN, kojoj su prisustvovale i govorile neke od tih svedokinja, a koju su s druge strane ometale desničarske grupe mladih. Oni su nosili transparente na kojima je pisalo „Srpkinje su žrtve ratova devedesetih“, „Zašto se ne čuje glas udruženja žena žrtava rata“ (premda je Ženski sud upravo taj glas), „Srebrenica nije bila civilna zona“, „Komisija Crvenog krsta nije našla nijedan dokaz o masovnim silovanjima muslimanki u Bosni“… Pevali su pesmu „Sa Kosova zora sviće“, a kako je jedan od članova ove grupe sam priznao, mnogi od njih su tu došli zato što im je neko rekao da treba tu da dođu.

Svrha Ženskog suda je razumljiva tek kada se izađe iz nacionalističkih – po pravilu skučenih i zaslepljujućih okvira, jer i ovaj sud te granice daleko nadilazi ne pitajući za nacionalnost žrtava niti nacionalnost počinilaca zločina. Jedna od svedokinja, Nadežda Kostić iz Kruševca, koja je govorila i na ovoj tribini na FPN, rekla je da je tek na Ženskom sudu shvatila koliko su i žene iz drugih bivših republika patile i koje su breme ratova devedesetih iznele.

Ženski sud poziva žene da progovore o svojim traumama, da se glasno suprotstave svim oblicima nasilja, otkrivajući istovremeno sav njihov besmisao i pokazujući da je moguć drugačiji pristup pravdi, koji opet ne negira institucionalne vidove pozivanja na odgovornost.

– Taj sud je pokazao da je mnogo važniji proces od cilja suda, i što se na tom sudu pokazalo da nema presuda, ali da ima teških moralnih osuda koje ostaju kao jedan snažan pečat akterima rata i njihovim počiniocima – rekla je Latinka Perović.

Napadi na Žene u crnom

Žene u crnom su glavne nositeljke procesa koji vodi Ženski sud. Istovremeno, one su najizloženije stigmatizaciji, napadima i zastrašivanjima od nacionalističkih organizacija u Srbiji. Njihov upad na tribinu na FPN samo je još jedna demonstracija tih napada. Kada su pripadnici/ce tih grupa napustili salu, Staša Zajović, aktivistkinja Žena u crnom, rekla je:

„Mislila sam da će ovi mladi ljudi na drugačiji način preuzeti odgovornost i teret koji su im namakli njihovi roditelji ne preuzimajući odgovornost za ratove devedesetih koji su odavde potekli.“