„Roditelji su mi živi spaljeni“

Njeni roditelji, Danica i Teodor Samardžija, ostali su u selu nakon akcije „Oluja“ hrvatskih snaga 4. avgusta 1995. godine.

Nada i dalje čeka rezultate analize posmrtnih ostataka nađenih na vratima spaljene roditeljske kuće.

O svom iskustvu Nada je svedočila na Desetom forumu o tranzicionoj pravdi, održanom u Beogradu, novembra 2014. godine.

„Moji roditelji su nastradali samo zato što su bili Srbi i što su poverovali tadašnjem predsedniku Tuđmanu da onaj ko nije činio zločine slobodno ostane kod svojih kuća. Moja majka se spakovala da krene, otac nije hteo, rekao je: „Ja sam preživeo Drugi svetski rat u logoru u Nemačkoj, preživeću i ovo.“

Vratila se i majka i od tada nisam imala više nikakvih novosti o njima.

Raspitivala sam se i dalje sve dok jednog dana nisam saznala iz novina – podatak uzet od hrvatskog Helsinškog odbora – da su moji roditelji 7. avgusta zatečeni na svom kućnom pragu i živi spaljeni zajedno sa svojom kućom.

Od tog saznanja sam doživela stres, razbolela sam se, završila u urgentnom centru gde su mi dijagnostikovali multipla sklerozu, koja je neizlečiva.

Nekoliko godina sam se borila da prohodam da bih našla svoje roditelje.

Došla sam u kontakt sa Vladom Republike Hrvatske za nestale, sa Ivanom Grujićem, zamolila ga kao čoveka, humanistu i zamenika ministra.

Ispričala sam mu saznanje koje imam i pitala da li je moguće da se izvrši ekshumacija na mom kućnom zgarištu, što je učinjeno 18. lipnja 2010. godine.

Ja sam obaveštena da su pronađeni fragmenti izgorelih kostiju i da su prebačeni na sudsku medicinu u Zagreb i da ću o daljem toku događaja biti obaveštena.

Ja sam se ponadala da ću konačno posle toliko patnje i borbe sa mojom bolesti pronaći ostatke mojih roditelja da ih sahranim.

Međutim, 2011. godine pozivaju me na sastanak u Novom Sadu, gde su prisutne vlade Srbije i Hrvatske i porodice žrtava, i gde mi gospodin Ivan Grujić saopštava da su fragmenti pronađeni na mom kućnom zgarištu svrstani u devet „nepodobnih“, da su kosti toliko izgorele da je nemoguće izvršiti identifikaciju.

Na moje pitanje šta mi preostaje posle tolike moje borbe – tad je bilo 14 godina – odgovorio mi je ili da preuzmem tako neidentifikovane ostatke ili da čekam neku savremeniju tehnologiju i bolja vremena, a da će se oni potruditi da pokušaju još jednom da izvrše identifikaciju.

I od tada se zaćutalo.

Mene je dalje proganjalo – da li sam trebala prihvatiti te ostatke, sahraniti ih, da znam gde su kosti mojih roditelja, ali mi je nešto govorilo da sačekam još malo.

U međuvremenu se ponovo obraćam gospodinu Grujiću, molim ga – da li je moguće da se izvrši DNK analiza – on mi odgovara pismom i ponavlja mi ono što mi je rekao u Novom Sadu i na kraju mi dodaje da nema nameru više sa mnom da polemiše.

U međuvremenu, meni iz policije iz Vrginmosta traže da se javim tamo.

Odlazim u policiju, to je četiri godine posle ekshumacije.

Javljam se inspektorki koja kaže da traži srodnike Teodora i Danice Samardžije, jer nemaju uzorke krvi da uporede sa ostacima.

Kada sam inspektorki predočila pismo koje sam dobila od Ivana Grujića, gde se jasno vidi da smo mi dale krv i da je nemoguće izvrštiti DNK analizu zbog izgorelosti kostiju, bila je zatečena.

Pozvala je kabinet Grujića, uključen je bio spikerfon, moja rođaka je sedela sa mnom i slušala.

Inpektorka govori: „Kod mene se nalazi ćerka nestalih Teodora i Danice Samardžije, vi tražite da daju uzorke krvi, a ovde se lepo vidi iz pisma gospodina Grujića da su one pre pet godine dale uzorke krvi.“

Grujićeva sekretarica govori ovako: „Da, one su dale krv pre pet godina, pronađeni ostaci na njihovom kućnom zgarištu su životinjskog porekla.“

Ja tad proživljavam još jedan šok. Znači, četiri godine je trebalo patolozima da preinače odluku.

Prvo su bili ostaci humanog porekla, ljudskog, a posle četiri godine ja doživljavam da mi oni kažu da su ostaci životinjskog porekla.

Ja samo mogu da poručim ovim mlađim generacijama da dobro znaju šta znači rat, da u ratu najviše stradaju nevini i da se rat nikad više nigde ne ponovi. Ja ne želim nikakvu osvetu, saosećam sa svim žrtvama podjednako.

Preuzeto sa You Tube/Za Rekom Per Komra