Ron Haviv svedočio o zločinu "arkanovaca"

Zbog te svoje čuvene fotografije koja je obišla svet pokazujući zverstva i grozote koje su „arkanovci“, na čelu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, činili tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Haviv je dobio brojna priznanja, ali i pretnje iz Srbije zbog čega je njegovo saslušanje ipak obavljeno u Sarajevu, marta ove godine. Haviv je snimio pripadnika Srpske dobrovoljačke garde sa podignutom čizmom iznad glave Ajše Šabanović, pored koje su još bila tela Abdurahmana Pajazita i njegove žene.

Da je Haviv saslušan pre nekoliko meseci u Sarajevu potvrdio je za Danas Sead Pecković, suprug Alme, ćerke žrtve Ajše. U trenutku fotografisanja „arkanovaca“, Haviv je video i Ajšinog sina Admira, koji je pokušavao da pobegne iz podruma, ali su ga „arkanovci“ ubili dok je trčao preko dvorišta. Tog dana Almi su ubili i oca Redžepa.

Upravo je Alma 2. aprila 2015, baš na dan kada su joj ubijeni brat i roditelji, podnela krivičnu prijavu protiv N. N. lica srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, o čemu je prvi izvestio Danas. Pecković priča za naš list da o tom predmetu, koji je registrovan pod brojem KTR 54/15, od srpskog Tužilaštva njegova supruga i on sve ovo vreme nisu dobili nikakve povratne informacije. Podsetimo, tužilac u tom predmetu je Milan Petrović, zamenik tužioca za ratne zločine i doskorašnji rukovodilac Tužilaštvom za ratne zločine.

Pecković ističe da je sam kontaktirao tužioca Petrovića i rekao mu da se Ron Haviv nalazi u Bijeljini, jer snima dokumentarac povodom te fotografije, te da je pravi trenutak da posvedoči o tom brutalnom zločinu koji je ovekovečio na svom foto-aparatu. Kako ukazuje naš sagovornik, tužilac Petrović nije prisustvovao svedočenju, već je u Sarajevo uputio nekih 20-ak pitanja za Haviva. Celo svedočenje je trajalo oko dva i po sata.

„Nakon svedočenja Rona Haviva nismo dobili nikakve informacije od Tužilaštva za ratne zločine Srbije, niti nas je tužilac Petrović kontaktirao. Čak nije bilo ni nekog posebnog interesovanja od srpskog tužioca za to što je Haviv u Bijeljini, ali je pod našim najavama da ćemo da se obratimo medijima popustio i svedočenje je obavljeno“, navodi Pecković.

Alma je početkom prošle godine upravo za Danas ispričala svoju tragičnu priču, naglašavajući da je srpskom Tužilaštvu dala i spisak od nekoliko imena protiv kojih bi mogla da bude podignuta optužnica. Da je istraga protiv „arkanovaca“ pokrenuta potvrdio je i nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, ali nije precizirao o kom se predmetu radi.

Alma je tada za naš list ispričala, između ostalog: „Preživjeli iz podruma naše kuće su mi kasnije rekli da su izlazeći napolje vidjeli izvjesnog Mirka Simića, naoružanog i sa kokardom na glavi. Stajao je na trotoaru sa još dvojicom pripadnika četničkog pokreta. Bio je tu i izvjesni Brano Šumar, kojeg su prepoznali, a ostali koji su učestvovali u ovim gnusnim i svirepim ubistvima bili su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde – arkanovci“.

„Nakon par dana počeli su da mi dolaze u kuću svaki dan izvjesni Miloš i Crni, koji su mi prijetili da ne smijem nigdje ići i morala sam im kuhati svako jutro kafu. Dolazili su i posle podne. Tako se moja agonija produžavala sve dok nisu došli i rekli da će nas sutra voditi u Vrnjačku Banju da se navodno tamo malo odmorimo jer smo svašta u zadnje vrijeme preživjeli… Vidjeli smo da se žele i nas riješiti i muž je uspio preko nekih njegovih prijatelja Srba, koji su ostali stvarno pošteni ali su se bojali i sami ovih što su došli sa strane, ali i nekih domaćih Srba izdajnika, nabaviti jednu specijalnu propusnicu koju je lično potpisao Krizni štab SDS, i tako smo izašli iz Bijeljine 28. maja 1992. Otišli smo prvobitno u Sloveniju kao izbjeglice“, ispričala nam je Alma.

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, ističe za Danas da nijedan pripadnik Srpske dobrovoljačke garde nikada nije optužen.

„Protiv Arkana je Tužilaštvo Haškog tribunala podiglo optužnicu još 1997. koja je obelodanjena nakon njegove smrti. Bio je optužen za zločine protiv čovečnosti, koje su pripadnici njegove jedinice počinili u septembru 1995. u Sanskom Mostu, na osnovu lične i komandne odgovornosti“, ukazuje Kandić i dodaje da zločini u Bijeljini 2. aprila 1992. nisu počinjeni bez svedoka.

Kako podseća, o ovom zločinu se u Srbiji prvi put progovorilo pre nekoliko godina kada je uhapšen Srđan Golubović, zvani Maks, inače pripadnik nekadašnje Srpske dobrovoljačke garde.

„Golubović je uhapšen zbog droge, ali je neko ukazao na njegovu sličnost sa vojnikom na fotografiji Haviva. U svakoj normalnoj zemlji bilo bi to dovoljno da Tužilaštvo otvori istragu. U Srbiji se to nije dogodilo. Tužilaštvo nije reagovalo ni 2002. kada je u Beogradu otvorena izložba Rona Haviva, na kojoj je bila i ta fotografija iz Bijeljine. I tako sve do aprila 2015. kada je ćerka Ajše i Redžepa Šabanović smogla snage da dođe u Beograd da sama potraži pravdu“, navodi Kandić.

Bez odgovora iz Tužilaštva

Naš list je kontaktirao juče Tužilaštvo za ratne zločine sa pitanjima šta se dešava sa krivičnom prijavom koju je Tužilaštvu podnela Alma Pecković, da li je Tužilaštvo završilo istragu na osnovu fotografije Rona Haviva i da li je Tužilaštvo saslušalo Haviva povodom toga? Nažalost, do zaključenja ovog našeg broja nismo dobili odgovore.