Selimović: Na suđenju sam dobila neku snagu

Na putu do Beograda u kombiju kojim su nas prevozili niko ni reč nije progovorio. Mnogi nisu želeli da dođu i svedoče, ali ja jesam. Želela sam da pogledam u lice te ljude odgovorne za ubistvo naših muževa, braća, očeva…

Ispričala je to na konferenciji za novinare Fonda za humanitarno pravo u beogradskom Medija centru Suvada Selimović, iz zvorničkog sela Đulići, čiji su muž, dever, svekar i deverov sin ubijeni nakon što su pripadnici srpskih snaga napali i okupirali većinsko bošnjačka sela u okolini Zvornika. Selimović je u Beogradu svedočila na suđenju u predmetu „Zvornik dva“, u kome su bili optuženi Branko Grujić i Branko Popović. FHP je na konferenciji predstavio svoj Predlog praktične politike „Unapređenje prava i položaj žrtava i svedoka u postupcima za ratne zločine u Srbiji“. Projekat je pomogla Delegacija EU u Srbiji.

Selimović je sa decom godine provela u izbeglištvu, ali se, posle rata, vratila u svoje mesto, gde i danas živi. Na ulici u Zvorniku redovno sreće ljude koji su učestvovali u zločinima, među kojima i osuđenog Branka Grujića. Suđenje u Beogradu pratila je svih pet godina i kaže da joj je to pomoglo. „Na suđenju sam dobila neku snagu. Iz mene je nestao strah i danas sam u Beogradu češće nego u Tuzli“, dodala je Selimović. Na pretnje dobijene tokom suđenja se nije osvrtala, a žao joj je što od optuženih nije čula kajanje. „Oni su ponosni na to što su uradili, ali za mene su oni jadni“, poručila je Selimović.

Izvršna direktorka FHP Ivana Žanić i Meris Mušanović, autor Predloga su govorili o različitim problemima sa kojima se žrtve i svedoci suočavaju. Prema njihovim rečima, mnogima je teško da dođu u Srbiju, zbog dugotrajnih procesa i ponekad oslobađajućih presuda, izgubili su poverenje u pravosuđe i teško ih je motivisati da svedoče.

Žanić je naglasila da pripremljen i emocionalno stabilan svedok ima presudni uticaj za uspeh suđenja, jer optužnicu može da potkrepi samo dobro svedočenje. Mušanović je upozorio da svedočenje često ponovo traumatizuju žrtve, te je psihološka pomoć veoma bitna. On smatra da nije dobro što žrtve ne mogu na suđenju za ratne zločine da ostvare i pravo na obeštećenje, već ih sud upućuje na parnički postupak.

Psihoterapeutkinja Biljana Slavković je primetila da u medijima često ne postoji elementarno poštovanje za žrtve ratnih zločina. „Ovo društvo minimizira ratne zločine“, ocenila je Slavković, dodajući da je kontinuitet u pružanju psihološke podrške svedocima veoma bitan.

U Predlogu praktične politike koje je FHP predstavio navodi se da se uspostavljene službe podrške suočavaju sa nedostatkom ljudskih kadrova, tehničkih resursa i prostornih kapaciteta, te da je neophodno unapređenje sistema podrške žrtvama i svedocima.

U Srbiji inače postoje dve institucije koje se bave podrškom svedocima i žrtvama-Služba za pomoć i podršku oštećenim i svedocima pri Višem sudu u Beogradu i Služba za informisanje i podršku oštećenima i svedocima pri Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije. Unapređenjem rada i kapaciteta ovih institucija osigurava se poštovanje prava žrtava, doprinosi boljoj efikasnosti pravnog sistema i osiguravaju se pouzdana svedočenja potrebna za uspešno procesuiranje optuženih, ističe FHP.

„U cilju unapređenja sistema podrške, neophodno je osigurati standardizirano postupanje prema žrtvama u svim fazama postupka, pružanje pomoći kroz pravno zastupanje, pružanje neophodnih informacija o toku postupka, pružanje psihološke pomoći, osnaživanje saradnje među nadležnim državnim institucijama i organizacijama civilnog društva, te uspostavljanje efikasne regionalne saradnje“, navodi FHP u svom predlogu.

FHP zaključuje da se „Poboljšanjem podrške žrtvama i svedocima šalje jasna poruka da Srbija želi da omogući efikasnije procesuiranje ratnih zločina i u konačnici dovodi do izgradnje poverenja u institucije, uspostavljanja vladavine prava i funkcionalnog pravnog sistema“.