Grgo Stojić je Hrvat iz Sanskog Mosta. Pred Haškim tribunalom je 6. juna 2002. godine svedočio na suđenju Radoslavu Brđaninu o streljanju petorice Hrvata, koje se desilo 2. novembra 1992. u selu Škrljevita.
Tog dana, na putu za selo Škljevita, Grgu i njegovog rođaka zaustavila su uniformisana lica koja su rekla da su „šešeljevci“. Poveli su ih u obližnju šumu, gde su držali četvoricu zarobljenih Hrvata. Nakon pretresa i oduzimanja novca, postrojili su ih i zapucali. Preživeo je samo Grgo Stojić.
Brđanin, koji je bio predsednik Kriznog štaba i Komisije za razmenu stanovništva Autonomne Regije Krajina, osuđen je na 30 godina zatvora za progon, ubistva, deportacije i nasilno preseljenje nesrpskog stanovništva, kao i za neopravdano uništavanje naselja.
Grgo Stojić: „Kada je vršeno streljanje, ja sam zadobio metak u levu ruku, nadlakticu i pao sam ravno na tlo. Ležeći na tlu, osetio sam da sam dobio udarac metka u kuk, koji mi je izašao na trbuhu. Tu sam ostao malo ležati… Kad su obavili to streljanje, čuo sam da kažu: ‘Bježimo.’ Čulo se kako su zvjeckali oružjem… Ja sam tu ležao minut, dva ne sećam se tačno… Potom sam podigao glavu i okrenuo se na lijevo i desno, pa se opet vratio na tlo, osluškujući da nisu gdje u blizini. Potom sam ustao… Kad sam ustao, ruka mi je bila sva odsečena. Krv je tekla… Takođe je bila prostrelna rana na trbuhu… Kada sam se okrenuo oko sebe, video sam užasan prizor. Banović Josip, Nikić Žarko, Tutić Ante i Nikić Petar, pali su prema riječici. Preko tih tijela, Nikić Žarko, kojeg sam dobro vidio kako je uzgledao. NJemu je bila sva lobanja raznesena, krv je curila… Mozak onako iscurio, sa vodom se miješala i krv… Video sam da nije niko zapomagao. Video sam da su pobijeni na mrtvo.“
Grgo Stojić je uspeo da stigne do svoje kuće, odakle je prebačen u bolnicu u Sanskom Mostu, zatim u bolnicu u Prijedoru, i 9. novembra 1992. godine u bolnicu u Banjaluci, gde je operisan. Bio je smešten u sobu pod stražom. Iz bolnice je pušten 11. decembra 1992. godine na osnovu liste humanitarne organizacije „Carita“ za razmenu lica zatvorenih u logorima, zatvorima i u bolnici u Banjaluci.
U bolničkoj postelji je bio 32 dana, ispred koje je stražario vojnik koji je kod sebe držao bravu od vrata. Sestre se nisu ponašale kao medicinsko osoblje, vređale su ga i nisu sprečavale srpske bolesnike da ga napadaju da je ubijao Srbe i silovao srpske žene. Nakon oslobađanja iz bolnice, tri dana je proveo u prostorijama „Caritasa“, a potom, uz pomoć te organizacije, napustio je Banjaluku i u Hrvatskoj nastavio lečenje.
Preuzeto sa www.recom.link.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
