Silovati ženu

Tog prokletog 20. juna 1992. godine, u njenu kuću u Brčkom ušla su tri naoružana muškarca. Jedan od njih joj je naredio da mu da novac i zlato, a kada je to učinila, nasilno ju je odveo u kupatilo, zaključao vrata, uhvatio je za glavu, oborio u klečeći položaj, te svojim polnim organom nasilno izvršio nad njom oralnu obljubu.

Nakon toga joj je skinuo donji deo trenerke i silovao ju je. Ovog puta vaginalno.

Bila je izgubljena. Bila je u šoku. Htela je da se umije, te se sagnula prema lavabou da bi monstrum svojim polnim organom pokušao prodreti u njen analni otvor. Počela je da vrišti. On ju je izveo iz kupatila, odveo u spavaću sobu, sve vreme preteći joj pištoljem, legao je na krevet, naredio joj da skine donji deo trenerke i legne na njega, nakon čega ju je ponovo silovao.

Tražila mu je da je ubije. Nije to uradio. Za vreme silovanja, druga dva „vojnika“ polupali su joj stvari po kući. Nakon silovanja i silovanja i silovanja, monstrum je sa svojim pajtašima napustio njenu kuću. Ona je pretrpela teške duševne bolove što je za posledicu dovelo do dugogodišnjeg lečenja. Međutim, leka za ovo nema. Ona ostaje slomljena za ceo život.

Ovo je deo optužnice Tužilaštva za ratne zločine u predmetu protiv monstruma srpske nacionalnosti, koji je optužen pred Višim sudom u Beogradu. Žrtva je svedočila putem video-konferencijske veze, naravno da nije mogla da dođe u Beograd i suoči se ovim dnom ljudskog roda, koji je rekao da je nikad nije video, iako ga je ona odmah prepoznala i vidno potresena, plačući ipak smogla snage i posvedočila šta joj je sve uradio.

U sredu, 19. juna, obeležen je još jedan Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u ratu. Tačan broj silovanih i seksualno zlostavljanih žena tokom ratova iz devedesetih na ovim prostorima verovatno nikada nećemo saznati, jer je većinu tih žrtava sramota da o tome pričaju. U pitanju su desetine njih, sigurno. Zaboravljene od države, zaboravljene od sistema koji ih je u taj pakao i odveo.

U Srbiji, da bi žena silovana u ratu mogla da ostvari status civilne žrtve rata, tj. nekakvu finansijsku ili psihološku pomoć, mora da dokaže da ima telesno oštećenje veće od 50 odsto. Nažalost, silovanje je najčešće tako da ostavi unutrašnje oštećenje za ceo život, koje očito državi i našim „plemenitim patriJotama“ na vlasti (i onim prethodnim) nije važno. Nije im važno šta su hiljade i hiljade žena preživele, tu patnju, tu bol, to divljaštvo muškaraca nad njima i njihovim telima. Verovatno bi im bilo važno da su to preživele njihove supruge, majke, ćerke…

I domaći sudovi žrtvama silovanja nisu doneli pravdu, naprotiv. Optužnica isključivo zbog seksualnog nasilja izvršenog u oružanim sukobima gotovo da i nema. A one žrtve koje su smogle snage da svedoče, nailazile su na nerazumevanje suda, dobacivanja i ponovna maltretiranja optuženih.

U ostalim državama – BiH (osim etniteta Republika Srpska), Hrvatska i Kosovo, žene koje su silovane u sukobima dobijaju nekakvu pomoć. A ti se Srbijo srami. Srami se i Republiko Srpska.